“НЕДОСНИМЉЕНА” ЗВЕЗДА

 

“НЕДЕЉОМ ОД ТРИ ДО ШЕСТ”

НЕДЕЉА

15:00 ДО 18:00

РЕДАКТОР: ДУШАН ИЛИЋ

ГОСТ: МАРИЦА ПОПОВИЋ

Било је то 1938. године на Сајму, мислим септембра месеца. Дошла је холандска телевизија “Filips”. Избор за спикера пао је на мене, тако да сам данас у ствари прва југословенска спикерка телевизије. Емисије су трајале до четврт часа за публику у оближњој сали. Увек сам почињала речима: “Сад ћете чути и видети…” уз облигати смешак, разуме се.

 

ПЕТАР: И ето, драги слушаоци, дође време за разговор са нашим гостом. Као што смо рекли, гост у нашем студију је Марица Поповић, дугогодишњи члан Драме Народног позоришта у Београду.

Сећате ли се, другарице Поповић, момента који је одлучио да постанете глумица?

МАРИЦА: Одговорићу вам радо: новинар Политике Живојин Вукадиновић написао је 1923. године комад у коме је једна од четири главне улоге, наивка – Нели гимназијалка. И ја сам срећним случајем постала та Нели. Премијера је била 1. маја 1923. у 20 часова и 30 минута. О томе ће још бити речи у нашем разговору. Али, пре овог драмског наступања, ја сам већ играла на даскама Народног позоришта, у балету и у оперском балету. Остало је забележено у позоришном годишњаку: “Мара Поповић, балетска приправница. Упоредо са балетом, појавила сам се са доста успеха на концерту музичке школе. Свирала сам на клавиру Моцартовом Фантазију у De-molu. Музичари и моја мама желели су да од мене постанем пијанисткиња. Мама је желела да окушам срећу доцније и као оперска певачица, али мој животни позив одлучио је баш тај Невероватни цилиндер са Нели гимназијалком… Ето, дочекала сам и пензију у истој кући, као чланица Драме Народног позоришта.

ПЕТАР: Реците нам нешто више о првој улози. Сетите се тог времена и опишите га.

МАРИЦА: Врло радо. Желим и сама о томе да причам. Као што рекох, била сам Нели. Мата Милошевић звао се Саша, обоје гимназијалци. Управи позоришта је пало на памет да мене предложе за Матину партнерку на позорници. Сви су ми помагали на пробама. И управник Грол и драматург Предић, Деса Дугалић, Мата, а највише редитељ Ракитин. Доживела сам пун успех, цвеће, чланци по новинама и часописима, повољне критике, али оно што ће ми вечито остати у успомени на ту прву драмску премијеру је први штрајк декоратера у позоришту. Генерална проба заказана је на сам дан премијере. Декор су покушали да наместе лично управник Грол и Предић, али на крају, генерална није ни одржана. Неколико радника, на челу са мном, ушло је у канцеларију Управе. Ја са сузама у очима, али смо изашли са смешком, јер су прихваћени захтеви декоратера. То је било 1. маја 1923.

Још један моменат из тог времена остао је забележен у мом сећању. Кад сам после премијере са мамом пролазила Теразијама поред Москве, носила сам пуно дивног цвећа, а многи из премијерне публике седели су за столовима, било је и критичара. Тада је први пут пало и моје крштење – прозвали су ме Марица. Кум је био критичар и књижевник Винавер. Док сам пролазила он је изрецитовао: “Маро, Марице, девојко! Ти идеш сокакем и гледаш јунакем”. Намерно карикирано! Многи су и запљескали. Била сам ужасно збуњена. А после три године у канцеларији управника, тада је то био Предић, у јесен 1926. године, бунила сам се, јер док сам ја била на студијама у Паризу четрнаест месеци, Винавер, мој нови кум, донео је са управником одлуку да се зовем Марица уместо Мара, за разлику од старије глумице истог имена и презимена. Тако сам и на платном списку и на програмима вођена као Марица. Винавер ми је рекао: “Ако останеш глумица, и не побегнеш у музичаре, онда постани добра глумица, видећеш, да ће то Марица бити појам код публике”. Тако је и било…

ПЕТАР: Другарице Поповић, ми Вам постављамо многа питања. Ви одговарате тачно, детаљно, свега се сећате.

МАРИЦА: Уопште, све што причам, документовано је. Имам чланке, критике, програме, часописе, писма, фотографије, чак и неке сасушене цветове. Све је сређено, али ја у тај мој приватни “музеј” ретко загледам. Све још живо памтим, али врло ретко о томе мислим, више гледам у данас или сутра, али ето, ви сте ме вратили у прошлост. Само питајте. Ја волим да причам, али волим да слушам и плоче. Ви имате једну плочу, мислим да је на другој страни она песма коју смо ми певали у фамилијарном хору, мама, тетка, тата, ујак и ја, кад је мени било шест година. Ја сам певала други глас – алт. Држала сам и терцу. Тада ми је комшија, композитор Милоје Милојевић, прорицао каријеру музичара. Доцније је био и мој професор из науке о хармонији, а одсек клавира завршила сам као ученица пијанисте Личара. На испиту сам свирала прелиде, Корал и Фугу, Цезара Франка.

ПЕТАР: Па ипак, Ви сте се, другарице Поповић, одлучили за уметност глуме. Преовладавало је позориште.

МАРИЦА: Да, оно је остала моја главна преокупација, пуна радосних момената.

Гостовала сам у Југословенском драмском позоришту 1948, 1949. и 1950. године, у комаду из осамнаестог века Школа оговарања од Шеридана у главној улози леди Тизл. Пленила сам публику. Лепа, весела улога, духовита. Режисер Мата Милошевић. Пошто је мој партнер био и Петар Словенски, то јест, присутни водитељ ове емисије, Петре, могли бисмо да почнемо дијалог – само, морам да додам да су ту мушку улогу играли и Мата Милошевић и Виктор Старчић.

ПЕТАР: Другарице Поповић, још нас нешто интересује из ваше прошлости. Како је текао ваш развој као уметника? Које сте улоге играли, ко су вам били партнери?

МАРИЦА: Као млада, играла сам дуго улоге наивки, а тек доцније сам заиграла оне које сам више волела. Четрнаест месеци бављења у Паризу оставили су за цео живот печат свега оног лепог и корисног, што се после провлачило кроз мој рад, уз добре редитеље у Београду и дивне партнере и партнерке, који су ми срдачно помагали после студија у Паризу. На првом месту Нада Ризнић, Деса Дугалић па Зора Златковић, Марија Таборска. Играле смо многе представе заједно. Волела сам страшно моју улогу Хедвиге из Последњег спрата и режији тада младог Бојана Ступице. Он је извукао тада из мене оно што други редитељи нису назирали да носим у себи. Бојан је мађионичар. За време рада са њим, глумци се препорађају. Жанка Стокић га је обожавала, а и он њу. Љубинка Бобић је једна реткост. Њен стил више вуче у гротеску. Али, такви се не рађају често. Што се тиче мојих мушких партнера, навешћу само нека имена. Кад сам с њима играла, била сам нарочито надахнута. То су: Миливоје Живановић, Божа Дрнић, Владета Драгутиновић, Светолик Никачевић, Старчић, Богатинчевић и Мата Милошевић, партнер из младости. Умало да заборавим Мирка Милисављевића, мог љубавника из филма Госпођа министарка. Он ме је просто на силу натерао и одвео на пробно снимање. Веровала сам да нисам за госпођу министарку, па ето! Други су то хтели. Филм је код публике веома успео, а и финансијски такође. Пропутовала сам много са Госпођом министарком. Прво свечане премијере у земљи. Цвеће, представљање публици, банкети. Путовања и ван земље, Праг, крајем 1960. и Атина 1961. Све лепше од лепшег. У Атини пролеће. Донела сам у Београд дивно грчко цвеће Мирку у гардеробу, на стоту представу Учених жена. Моју улогу је играла Вука Ђунђеровић, јер су мислили да ја нећу стићи из Атине на време. После ми је Мирко са сузама шапнуо да је моје цвеће једино (?) те вечери.

ПЕТАР: Не сећам се да ли сам Вам као партнер донео цвеће, али ево букета забавних мелодија за вас, другарице Поповић.

ПЕТАР: Другарице Поповић, да чујемо још један одговор. Памтите ли неку личност са сцене која је посебно оставила снажан утисак на Вас?

МАРИЦА: Мене су многе уметничке личности фасцинирале. Али, могу да истакнем једног уметника који ме је просто опчињавао кад год је долазио у нашу земљу, и својим изгледом и гудалом. То је челиста Мајнарди. Нисам се никад упознала с њим, а имала сам прилике. Била сам сувише фасцинирана. Нешто слично ми се десило кад сам и нашем Васи Пантелићу на сцени била супруга у Хенрију IV. Режирао је Гавела. Звала сам се леди Перси. Рећи ћете још да играм све саме неке леди. Мене су фасцинирали и наши редитељи, који су по свом начину рада збиља различити. На пример, доктор Хуго Клајн ме је фасцинирао својом мирношћу. Била сам управо тиме побеђена. Само, ја сам била мало немирна на пробама. Можда сам умела да изнервирам доктора Хуга Клајна. Али, таква сам била и у школи. На премијерама као и у школи, завршавало се све петицом а одличним ђацима се много штота прогледа кроз прсте.

ПЕТАР: Било је врло интересантно што сте нам, другарице Поповић, испричали. Хтео бих да Вас упитам нешто што није важно за позориште. Где је у то време било највеселије у нашем граду?

МАРИЦА: Ако мислите пре рата, онда ћу вам одговорити да је увек било највеселије уочи дочека Нове године. Онда је свуда било весело. Али, мислим да је највеселије било тамо где су глумци приређивали представе у корист удружења глумаца. То је већ постало традиционално, а онда и у Скадарлији, данашњем срцу Београда. Само, по мом мишљењу, још би се што-шта могло данас учинити за то “срце”, управо за проширење тог срца града. Само, ја нисам позвана да дајем идеје, мада их, верујте, имам у том правцу. Размишљам, мислећи на нас домаће, а и на туристе. Још нисам чула на фестивалима ниједан шлагер чије би речи биле посвећене баш Скадарлији. Или ми је то можда промакло.

ПЕТАР: Кажу да сте први учествовали на телевизији као спикерка. Где је то било, и када?

МАРИЦА: Било је то 1938. године на Сајму, мислим септембра месеца. Дошла је холандска телевизија “Filips”. Избор за спикера пао је на мене, тако да сам данас у ствари прва југословенска спикерка телевизије. Емисије су трајале до четврт часа за публику у оближњој сали. Увек сам почињала речима: “Сад ћете чути и видети…” уз облигати смешак, разуме се. И наглашавала у најавама имена наших еминентних и популарних певача и глумаца. Било је и дивних кратких скечева. На пример, између Жанке Стокић и Раденковића, Геца и других. Жарко Цвејић је певао а и драмска уметница Блаженка Каталинић је изузетно за ту прилику певала један кратак шлагер. И тако, једна публика је одлазила а друга улазила у салу. Тако цео дан. Само са паузом за ручак. Притекао ми је у помоћ и први мушки спикер –  Виктор Старчић. Али, он то нерадо новинарима признаје, и ја увек морам да отрпим славу сама.

Пре неколико година имала сам један интервју на нашој Телевизији баш о томе. У ТВ пошти. Тако су ме дивно очешљали и подмладили да сам била лепша него 1938. године. Додаћу да и данас, кад год погледам кроз прозор у моју башту, видим високу јелу и борове које сам купила на Сајму те – 1938. године, баш од тог телевизијског хонорара. Биће им тридесет година идуће јесени.

ПЕТАР: Једно ново питање, другарице Поповић: не само да сте били прва југословенска спикерка, већ сте међу првима играли на филму?

МАРИЦА: Године 1924. постадох члан Клуба филмофила. Клуб; једна стара барака облепљена сликама из филмских часописа – иностраних. Чланови клуба све саме ентузијасте, млади. Многи од њих, још живих или умрлих, постали су истакнуте личности на овом или оном пољу. Сценарио за наш филм је писао Бранимир Ћосић, познат по роману Покошено поље. Наслов је био Качаци у Топчидеру или Будибокснама. Главна женска улога додељена је мени. Мој партнер, Мирко Кујачић доцније је “прешао” у сликаре. Сви смо се сакупили и онако ђутуре и са камером закупили цео трамвај код Лондона већ у пет сати изјутра и почели да снимамо. Кад “Качаци” нападну трамвај, ми искачемо. Мој партнер диже руке увис. Ја поред њега у великом летњем шеширу (чувам те делове филма). Однекуд су наишли прави жандари и најозбиљније се умешали и “интервенисали”, што би се данас рекло. Једва смо их убедили да је то све онако, кобајаги, за биоскоп. Све се претворило у велику смејурију. Новине су после о овоме нашироко писале, па ипак, није се нашао ни један мецена да помогне снимање овог филма. Али, и оволико, ушао је у обзир на нашу Кинотеку. Па и податак да сам прва српска женска филмска глумица. Јер, пре тога је већ снимљен један филм само са мушким глумцима. А ја додајем за себе епитет –  “недоснимљена” звезда. Тек играјући Госпођу министарку на филму 1958. године, избрисала сам оно “недоснимљена”.

ПЕТАР: Другарице Поповић, немојте замерити што ћу Вам неколико питања поставити без неког одређеног реда.

Шта је то што људе чини радосним? Откуд то стално дивљење људи за животом?

МАРИЦА: Ја се стварно дивим свему што значи живот. Па, кад смо живи, треба да се дивимо. Али, с обзиром да памтим два рата, и данас кад се на разним меридијанима настављају ратовања – и то грђе него икад – то дивљење се често претвара у страх који осећају подсвесно и наши млади, који те страхоте познају само из филмова и зато није чудо што су они тај свој подсвесни страх заглушили бучном песмом, свирком, све јачом и јачом.

ПЕТАР: Дајете ли бакшиш млекарици или фризерки?

МАРИЦА: Перице, сад се то не зове више бакшиш. Него – купите малој, или малом чоколаду, или на неки други, деликатан начин. Треба неку мало радост учинити сваком. Још ми се није десило да то неко одбије. Димничару на пример, кажем – Ви већ идете у подне у кафанче. Изволите за једну кафу од мене. Једанпут се стари димничар напио и објавио у кафани да пије удовичку кафу. Е, тада сам њему укинула ту “удовичку кафу”. Мало ми је смешно ово ваше питање (смех).

ПЕТАР: А дајете ли себи неки поклон?

МАРИЦА: Е, то већ није смешно. Како да не? Не пушим већ тридесет месеци, тачно од реформе. Сви се чуде мојој јакој вољи. Е, па лепше је купити од тог новца понешто себи него тровати се никотином. А што се тиче јаке воље, прочитала сам пре тога у једном иностраном часопису ову причицу: Шта је цигарета? То  је неко суво лишће, ситно, ситно. Стављено у један танак, врло фини папир. На једном крају налази се жар, а на другом – идиот.

ПЕТАР: Да ли сте познавали Жанку Стокић? Испричајте нам један Ваш доживљај с њом.

МАРИЦА: Какво питање? Да ли сам је познавала? Па још док сам играла у оперском балету, свраћала сам на пробе да бих гледала Жанку. А ускоро затим, како сам била у Драми учила сам од старијих. Морам да Вас подсетим Перице, да сам играла са Пером Добриновићем, Чича Илијом и Тодоровићем у комаду Код Белог коња, па са Персом и Рајом Павловићем, већином улоге ћерке у Нушићевим комадима. Са Жанком Стокић сам се дружила и ван сцене. На исто смо се брдо доселиле. Мој муж је више ишао у позориште због Жанке. Мене је само узгред видео на сцени…Тако смо једном после представе Златан рудник од бугарског комедиографа Костова, где сам ја играла Жанкину ћерку утроје отишли на ћевапчиће. Био је то 24. јануар, Жанкин рођендан. За мене је поручила и прасећу главу. Ужасно се љутила што не умем стручно да је једем. Затражила је од газде неки перорез и на брзину ми одржала читав семинар како се једе прасећа глава. Било је то незаборавно вече.

ПЕТАР: Године 1960. другарице Поповић, Ви сте пензионисани, али сте играли на сцени и после тог формалног акта.

МАРИЦА: Играла сам у мом, Народном позоришту, као пензионисана још четири године, тако да је прекид био постепен. Све у истом позоришту, од саме младости. Није било лако без своје фиоке, орманчета у гардероби. Ипак су ми одузели орманче, и то изненада. Дошла сам на једну од представа, и просто су ми саопштили да тражим своје ствари код тог и тог. Орманче су наследиле млађе и уселиле се у њега. Ето тај тренутак ми је представљао стварну и једину трагедију пензионисања. То сазнање био ми је тако тешко да сам заплакала, али сам се убрзо тргла и сетила оног “дрвеће умире усправно”. Кренула сам у гардеробу и… са успехом одиграла представу.

ПЕТАР: Још једно позоришно питање – волите ли поезију?

МАРИЦА: Шта бисте ми рекли кад бих Вам одговорила да не волим? Наравно да волим. Свуд тражим и налазим поезију, и то и у самој прози живота. На сваком кораку нам се нуди поезија. Само треба отворити очи, видети, чути. Не морају то увек да буду написани или штампани стихови. Ја је налазим из године у годину у четири годишња доба, мада јесен највише волим. Знам и зашто. Осећам се јачом од саме јесени. У пролеће све је јаче од мене, све буја, ври, рађа, све је у успону. Мени се увек све најлепше дешавало баш у јесен, никад у то толико опевано пролеће. Волела бих, Перице, да ми пустите плочу од Чајковског Четири годишња доба. Моја мајка још као врло млада, насликала је четири годишња доба. Још у првом рату нестале су слике пролећа, лета и зиме. Остала ми је само слика јесени. Хтела бих да чујем Јесен од Чајковског.

ПЕТАР: На једном плакату за представу У агонији од Мирослава Крлеже, од 10. децембра 1961. године, записали сте на маргини једну реченицу. Опишите Ваше расположење. Шта Вас је навело да то запишете?

МАРИЦА: А-ха! И то сте видели? Јел’ те. Објаснићу Вам, Перице. После моје једине велике сцене У агонији у улози Рускиње, емигранткиње Мадлене Петровне, у првом чину, кад одлазим са сцене понекад сам добијала спонтани велики аплауз. И то сам забележила, онако узбуђена, срећна и помало тужна. Јер, аплауз је публика упутила, мени пензионисаној, и као да сам у том аплаузу чула речи: играј, играј, играј још за нас, Марице. Ето зашто сам то написала на програму, а да нисам ни приметила.

ПЕТАР: Драги слушаоци, до виђења до идуће недеље. Гост у нашем студију била је Марица Поповић, дугогодишшњи члан Народног позоришта у Београду.

 

Учествовали су…

Музички сарадник: Станко Терзић

Редитељ: Нада Бјелогрлић

Емисију припремио: Душан Илић