ДИНАСТИЈА ОБРЕНОВИЋ И ПОЗОРИШТЕ
Између славе и трагедије
Кнез Милош и кнез Михаило, владари из династије Обреновић, покровитељи су и оснивачи првих позоришта у Србији XIX века. За њих је то био симбол личног и националног престижа и институција чији су значај добро разумели. Везе владарске породице и позоришта видљиве су и у драмској и позоришној уметности, где су представљани као слављени или трагични јунаци.
Прича о првом позоришту почела је у Крагујевцу, престоници Кнежевине Србије од 1818. до 1840. Кнез Милош, вођа Другог српског устанка, основао је прве грађанске институције, међу њима, заједно с Јоакимом Вујићем и прво позориште – Књажевско-србски театар. Као покровитељ подухвата, а по угледу на друге театре при двору, и сам је пожелео да оснује театар који ће превасходно радити у пригодним, свечарским тренуцима, као што су Сретењска скупштина 1835, приспеће топова из Цариграда, његове личне прославе Позориште је радило од 1835. до 1836. За седам представа постоје поуздани датуми премијера, о чему сведочи писање Новина Србских. Иако је театар кратко трајао и извођења била на дилетантском нивоу, био је то датум у историји позоришта, основаног по одлуци владара, као прво придворно (државно) позориште, са сопственом сценом, директором, особљем, оркестром, хором, глумцима аматерима и представама.
Време друге владавине кнеза Михаила од 1860 до 1868. историчари оцењују као буђење националног и културног полета. Огромна страст с којом је ушао у остварење великог државног пројекта – изградњу и оснивање Народног позоришта – последица је његове жеље да Србија има европску институцију, која ће представљати њену културу и бити потврда националног идентитета. Гостовање Српског народног позоришта 1867. и утисак које су представе оставиле, убрзале су његову одлуку те је после једне представе обећао: „Сазидаћемо ми вама тетатар за себе, па ћете бити сасвим задовољни“. Половином јануара 1868. почеле су припреме за изградњу зграде на Стамбол-капији. Кнез Михаило је био спреман да позориште подигне о свом трошку, из средстава своје „цивилне листе“. Његов сан о Народном позоришту, прекинут је атентатом у Топчидеру 26. маја 1868. Намесништво и Јован Ђорђевић наставили су са још већим ентузијазмом извршење кнежеве воље. Већ 18. августа 1868. кнез Милан Обреновић, свечано је положио споменицу у камен темељац Народног позоришта. Зграда је свечано отворена пригодном представом Посмртна слава кнеза Михаила Ђорђа Малетића 30. октобра 1869. Тренутак у коме кнез Михаило прима кључеве града београдског и на коњу прелази преко позорнице, био је катарзичан за публику. Кнез је тако ушао у историју као покровитељ позоришта и трагични драмски јунак, на сцени позоришта, чију је изградњу покренуо.
Постигнућима кнеза Милоша бавила се историјска драма и позоришна уметност XIX века. Историографски подтекст и националлни тренутак био је наклоњен пропагандним драмама које славе кнеза. Од првог Јоакимовог приказа у Крагујевцу, у коме је кнежева владавина представљена као континуирана веза са српском средњовековном државом до драме Матије Бана Српске цвети. У XX веку променио се друштвенои контекст и перцепција кнеза Милоша као драмског и позоришног јунака. Инспирација ауторима била је његова је деспотска личност и однос према окружењу, понајпре према Јоакиму Вујићу.
Кнез Михаилова трагична судбина, његова личност, начин владавине, и пре свега лични, несређени емотивни живот, непресушна су инспирација за ауторе. Тешко је утврдити тачан број написаних драма и изведених представа које се баве Топчидерском катастрофом. И трагичан завршетак владавине династије Обреновић, такозвани Мајски преврат 1903. у коме су масакрирани краљ Александар и краљица Драга, мотив је за бројна различита идеолошко-вредносна ауторска виђења у драми и позоришту.
За позориште деветнаестога века улога динсатије Обреновић била је покровитељска и меценарска. Позоришне представе извођене су пригодним поводима, наменски су наручивани драмски текстови поводом обележавања јубилеја – годишњице почетка устанка, ступања на престо, венчања и других династичких, породичних, свечарско-слављеничких догађаја. У двадестом и двадесет првом веку, кроз жанровско богаство – од монодрама, дуодрама, камерних извођења, великих ансамбл представа, мјузикла, у институционалним и приватним позориштима, као независне продукције и пројекти, показује се неугасли интерес за династију Обреновић чија судбина још тражи одоговре – од историграфије до уметности.