Поштовани пријатељи и сарадници,
Музеј позоришне уметности Србије ће, после вишемесечних грађевинских радова, поново отворити врата посетиоцима и истраживачима у среду, 15. јуна 2022. у 18 сати, новом изложбом
МИХАИЛО ЈАНКЕТИЋ – Позоришна посвета
ауторке Биљане Остојић.
Изложбу ће отворити потпредседница Владе и министар културе и информисања Републике Србије Маја Гојковић.
Среда, 15.јун 2022. у 18.00 сати.
Музеј позоришне уметности Србије
Господар Јевремова 19
Улаз слободан. Добро дошли!
МИХАИЛО ЈАНКЕТИЋ
ПОЗОРИШНА ПОСВЕТА
Изложба у Музеју позоришне уметности Србије посвећена је српском позоришном прваку, драмском уметнику Михаилу Јанкетићу (1938-2019). Подсетник на позоришну биографију која сведочи о посвећености, професионалној изузетности, наградама и признањима публике и критике – почаст његовом шездесетогодишњем глумачком и јединственом уметничком трајању. Поставка је приказ његовог глумачког путовања, сачуваних позоришних тренутака кроз улоге које су обележиле епоху, позоришну уметност, националну културу. Издвојене су награђене представе, улоге које су за њега, критику и публику имале посебно значење – од првих глумачких искустава 1959. до последње позоришне улоге 2019. приказаних хронолошки, као приче са насловом, фотографијама, и цитатима критике, Мишиним размишљањима о улогама, искушењима, забрањеној представи, документарно сведочанство о духу времену. Саставни део изложбених паноа су и аудио-визуелни сегменти – инсерти из његових улога на QR кодовима, као и избор из поезије, коју је Михаило Јанкетић током целе каријере говорио с посебним успехом и љубављу.
Срећне околности пратиле су позоришне почетке Михаила Јанкетића. После завршене Академије за позориште, филм, радио и телевизију, професор Јосип Кулунџић усмерио је његов глумачки сензибилитет, рекавши да је он глумац предодређен за Југословенско драмско позориште. У том периоду то је кадровски и репертоарски најпрестижније позориште, са глумачком елитом, која је била још једна школа за њега. Ваљало је пробијати се поред етаблираних величина као што су: Стево Жигон, Љуба Тадић, Слободан Перовић… Као статиста, на сцену је стао 6. јануара 1960. а дебитовао 1961. улогом Трећег гласника у представи Ричард Трећи. Издвојила се потом и улога Бошка Југовића у представи Бановић Страхиња, за коју су му колеге рекле да представља почетак једне успешне глумачке каријере. У ЈДП-у је одиграо 68 улога, био је најмлађи првак, касније „стуб тетара“ и носилац репертоара. Изложба сведочи о глумачким преобразбама, непрекинутом развоју кроз улоге у представама: Наши синови (Гиле), Прљаве руке (Иго), прва велика улога, Обична прича (Александар Адујев), Кад су цветале тикве (Љуба Врапче), Злочин и казна (Раскољников, Октобарска награда за улогу), Трамвај звани жеља (Стенли), Авети (Освалд Алвинг), Колубарска битка (Војвода Живојин Мишић), Путујуће позориште Шопаловић (Благоје Бабић), Родољупци (Гавриловић), Ревизор (Градоначелник), Народни посланик (Јеврем Прокић), Мртве душе (Мањилов), Прљаве руке (Одерер). Добио је осам годишњих награда ЈДП-а. Говорило се да је по начину игре „последњи Мохиканац старог ЈДП-а, и први војник неког новог, модерног, које долази“. Имао је јединствену прилику да као млад човек игра Игоа Барина, занесењака и поштењачину, лик близак његовим младалачким левичарским убеђењима; много година касније играо је његову супротност, Одерера. У распону од 40 година догодило се његово глумачко сазревање. За тумачење националног репертоара добио је четири Стеријине награде – за улоге у представама: Клаустрофобична комедија (Јагоша Крај, Звездара театар), Принцеза Ксенија од Црне Горе (Краљ Никола, Краљевско позориште „Зетски дом“), Народни посланик (Јеврем Прокић, ЈДП), Смртоносна мотористика (Чика Драги, Атеље 212). Добитник је награде „Добричин прстен“ за животно дело, 2003. Музеј позоришне уметности Србије и Михаила Јанкетића повезивала је дугогодишња сарадња и пријатељство – на Малој сцени диванани извео је монодраму Милована Витезовића Милош велики књаз српски. У оквиру циклуса „Позориште у сећању савременика“ 2000, разговорао је са Феликсом Пашићем, посећивао је изложбе својих колега…
Позориште је увек било његов први избор, прилика за истраживање, нова авантура, проповедаоница и у моралном и у етичком смислу, одраз садашњости и кад говори о прошлости. Највише је волео улоге које су га допуниле или измениле, историјски ликови који су га намучиле, а с којима је унапредио себе – звао их је „улоге стожери“, прекретнице, нова поглавља. Веровао је да постоји неколико улога које обележавају његово трагање за истином. Бавио се суштином и у послу и у животу. Био је глумац добре позоришне литературе, добре приче. „Уметност се и уметности ретко догађа, а нарочито у позоришту“. Њему су се улоге дешавале у правом тренутку, по вишој промисли и систему. Играо је у скоро свим београдским и позориштима Србије и Црне Горе; подједнако успешан и на филму, телевизији, радију. Сматрао је да се једина права слобода осваја радом. Био је професор глуме на Академији уметности у Новом Саду од 1998.
Музеј позоришне уметности Србије и Михаила Јанкетића повезивала је дугогодишња сарадња и пријатељство – на Малој сцени – диванани извео је монодраму Милош велики, краљ српски. У оквиру циклуса „Позориште у сећању савременика“ 2000. је разговарао са Феликсом Пашићем, посећивао је изложбе својих колега…
Свој позоришни круг затворио је улогом Крнеца 2018. у Југословенском драмском позоришту, где је почела његова позоришна прича.
Биљана Остојић
Кустоскиња
ПОГЛЕДАЈТЕ СНИМАК ОТВАРАЊА ИЗЛОЖБЕ!
