Светски дан позоришта

 

 

Самиха Ајуб, Египат
СВИМ МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА, ПОЗОРИШНИМ УМЕТНИЦИМА СВЕТА

Пишем вам ову поруку за Светски дан позоришта и, ма колико била испуњена срећом што вам се обраћам, сваки део мога тела дрхти под тежином онога због чега сви ми – уметници у позоришту и ван њега – патимо, односно због огромног притиска и помешаних осећања поводом стања у којем се свет данас налази. Нестабилност је директан производ онога кроз шта наш свет пролази на плану конфликта, ратова и природних катастрофа које су имале разарајуће ефекте, не само на наш материјални свет, већ и на наш духовни свет и наш унутрашњи мир.

Обраћам вам се данас са осећањем да је цео свет постао група изолованих острва, или као бродови који плове по хоризонту пуном магле, док сваки од њих диже једра и плови без навођења, не видевши ништа на хоризонту што би могло да га наводи, али, упркос томе, наставља да плови, надајући се да ће пронаћи сигурну луку у којој ће се моћи скрасити након дугог лутања усред заглушујућег мора.

Ми никада нисмо били боље повезани но што смо данас, али, у исто време, никада нисмо били несложнији и удаљенији но што смо данас. Ту лежи драмски парадокс који нам намеће савремени свет. Упркос томе, чему сви сведочимо, на пољу припајања у протоку информација и модерној комуникацији која је срушиле све баријере географских граница, конфликти и тензије којима свет сведочи, прелазе границу логичке перцепције и стварају, унутар тог привидног припајања, фундаментално одступање које нас удаљава да истинске суштине људскости у свом најједноставнијем облику.

У својој првобитној суштини, позориште је чисто људски чин који се заснива на истинској суштини људскости, а то је сам живот. Као што је рекао Константин Станиславски, велики пионир позоришта, „никада немој долазити у позориште у прљавим ципелама. Скините прашину и блато напољу. Оставите све своје мале бриге, размирице, ситне тешкоће – све ствари које уништавају ваш живот и одвлаче вам пажњу од уметности – заједно са својом одећом, на улазу у позориште“. Када се попнемо на бину, пењемо се живећи само један живот, живот једног живог бића, али тај живот може да се подели и умножи у много других живота које износимо у свет тако да и он оживи, напредује и шири свој мирис другима.

То што радимо у свету позоришта као драматурзи, редитељи, глумци, сценографи, певачи, музичари, кореографи и техничка подршка, односно то што сви ми радимо без изузетка, чин је стварања живота који није постојао пре но што смо ми ступили на сцену. Тај живот заслужује да га води брижна рука, да га загрле груди пуне љубави, да га разуме топло срце, и да му здрав разум да разлоге због којих треба да настави напред и да преживи.

Не претерујем када кажем да је то што ми радимо на бини чин самог живота и стварања живота ни из чега, као сјај у тами који обасјава мрак ноћи и даје му топлину. Ми смо ти који дајемо животу раскош. Ми смо ти који га оличавамо. Ми смо ти који га чинимо животним и смисленим. И ми смо ти који му дајемо разлоге да га разумемо. Ми смо ти који користимо светлост уметности да бисмо се супротставили тами незнања и екстремизма. Ми смо ти који прихватамо доктрину живота како би се тај живот ширио по свету. Због тога, ми улажемо труд, време, зној, сузе, крв и лепоту, искрено верујући да је живот вредан живљења. 

Обраћам вам се данас не само да бих говорила или славила оца свих уметности, „позориште“, на овај Светски дан позоришта. Уместо тога, позивам вам да се ујединимо, сви ми, држећи се за руке, раме уз раме, и да викнемо из свег гласа, као што смо навикли на сценама својих позоришних кућа, да наше речи пробуде савест целог свега и да потраже изгубљену суштину човека унутар нас самих. Човека који је слободан, толерантан, љубазан, саосећајан, нежан и отворен. И да наше речи одбаце гнусну слику бруталности, расизма, крвавих сукоба, једноумља и екстремизма. Човек хода земљом и живи под небом хиљадама година и наставиће то да ради и у будућности. Извадите га из муља ратова и крвавих сукоба и замолите га да их остави пред вратима позоришта. Можда ће наша људскост, која се замаглила у сумњи, једном опет постати категоричка сигурност која нас све чини уистину способнима да будемо поносни на то што смо људи и што смо сви заједно у простору људскости.

Мисија нас драматурга, чувара ватре просветитељства, још од појављивања првог глумца на првој бини, јесте да будемо у првим редовима супротстављања свему што је ружно, крваво и нељудско. Ми се боримо против тога са свиме што је лепо, чисто и људско. Ми, и нико други, имамо могућност да ширимо живот. 

Хајде да га ширимо заједно зарад једног света и једног човечанства.