ВЛАСТИМИР ЂУЗА СТОЈИЉКОВИЋ

Николај Ердман: САМОУБИЦА (Семјон Подсекаљников), редитељ Дејан Мијач, 10. март 1984. Београдско драмско позориште
Борислав Пекић: НА ЛУДОМ БЕЛОМ КАМЕНУ (Пуковник Блауринг), редитељ Љубомир Драшкић, 29. март 1971, Атеље 212
Игор Штикс / Бранко Димитријевић: ЕЛИЈАХОВА СТОЛИЦА (Јакоб Шнајдер, Симон), 16. октобар 2010, Југословенско драмско позориште
Абдулах Сидран: ОТАЦ НА СЛУЖБЕНОМ ПУТУ (Дино), редитељ Оливер Фрљић, 27. март 2011. Атеље 212

Властимир Ђуза Стојиљковић

Рођен је 1929. у Ражњу, у учитељској породици. Завршио је Крушевачку гимназију, у којој је имао глумачки деби у Нушићевој једночинки Кирија. Крушевачко позориште било му је прва сцена, док је још био ученик, 1946. Академско позориште и познанство са Сојом Јовановић помогли су му у одлуци да упише глуму на Позоришној академији у класи Мате Милошевића (1948-1952).
Стојиљковићева позоришна каријера примарно се одвијала у два позоришта – Београдском драмском (од 1951. до 1968. и од 1978. до 1985. У Атељеу 212 од 1968. до 1978. и од 1985. до пензионисања 1994). Одласком у пензију започео је нови циклус с четрдесет премијера – сваке сезоне од једне до четири представе (укупно је остварио 152 позоришне улоге).
С истим интезитетом, паралено с позоришним, одвијао се радијски, филмски, телевизијски и певачки ангажман. У свим медијима остала су култна остварења – емисија Забавник на Првом програму Радио Београду (трајала је 12 година) и 313 радио-драма; на телевизији – Позориште у кући (снимана од 1972. до 1984. – по сезонама); дечија емисија На слово, на слово (снимио је седмадесетак дечијих песама); филмови у режији Соје Јовановић Дилижанса снова, Поп Ћира и поп Спира; песма Девојко мала, коју је отпевао за филм Љубав и мода (1960) постала је евргрин; позајмљивао је глас цртаним јунацима, најпрепознатљивији је патак Дача. Континуитет (69 година каријере), квалитет, квантитет, разноврсност, мултимедијалност, мултиталентованост и посвећеност чине глумачку биографију Властимира Стојиљковића јединственом и аутентичном, на овим просторима, свакако. Припадао је првој генерацији школованих глумаца; његова глума оцењује се као претеча модерности, модерна, глума у англосаксонској традицији, антиглумачка, привтан начин игре, природна, самосвојна, танано приближавање сценске игре и приватности.
Специфичну глумачку експресију показивао је кроз репертоарску разноврсност у драми, комедији, мјузиклу – у свим медијима и жанровима. Волео је улоге губитника (посебно драга била му је улога Ларија Дојла у представи Савременог позоришта Ко ће да спасе орача, 1967), а „дубоко презирао улоге љубавника“.
Када се говори о Властимиру Стојиљковићу истиче се његова професионалност, која подразумева – научен текст пре прве читајуће пробе, тачност, спремност, поузданост, играње за партнера и за представу, „послушност у служби представе“. И када је био стар, уморан, болестан, док га је глас служио, играо је. Говорио је: „Играј, или уопште немој да играш“.
Изложбом о Властимиру Стојиљковићу Музеј позоришне уметности Србије обележава годишњицу од смрти (17. Јун 2015) и пружа сведочанство о свестраној каријери. Изложене су фотографије на платну награђених представа: На лудом белом камену (Стеријина награда 1972, за улогу пуковника Блауринга, Атеље 212), Вечерас импровизујемо (Октобарска награда града Београда 1983, за улогу Фрулице, БДП), Инспекторове сплетке (Златни ћуран на Данима комедије 1979, за улогу Инспектора, БДП), Женидба (Златни ловор-вјенац 27. Фестивала југословенског филма МЕС, 1986, за улогу Поткољосина, БДП), Чапља (Златни-ловор вјенац МЕС, 1986, за улогу Моногамова, Атеље 212). Изложене су и фотографије њему значајних представа: Сламни шешир (са партнерком, првом супругом Олгом Станисављевић, БДП, 1951), Смрт трговачког путника (БДП, 1951), Стаклена менажерија (БДП, 1952), Плачи, вољена земљо (Савремено позриште, 1964), Случај Опенхајмер (Савремено позриште, 1964), Ко ће да спасе орача (Савремено позориште, 1967), Непријатељ народа (Савремено позориште, 1968), Сабирни центар (БДП, 1982), Марија Стјуарт (Атеље 212, 1994), Дивљи мед (Атеље 212, 2000), Трг хероја (Атеље 212, 2005), Звер на месецу (БДП, 2002), Госпођа министарка (Народно позориште Републике Српске, 2006). Представљене су и позоришне улоге у Елијаховој столици (ЈДП, 2010), Господи Глембајевима (Атеље 212, 2011). Посебно драга, била му је улога у Оцу на службеном путу (Атеље 212, 2011, поново у улози детета), Дон Кихот (Центар за култутуру Тиват, 2012). Изложене су и фотографије последње позоришне улоге у Филомени Мартурано (Центар за културу Тиват, 2013) и последња улога у филму Без степеника (РТС, 2015).
аутор изложбе и каталога Биљана Остојић, кустос