Дејан Чавић, аутор
Дејан Чавић је рођен у Зеници 10. септембра 1934. године. Завршио је Академију за позоришну уметност 1955. као и дипломске студије на Шекспировом универзитету у Бирмингаму, Стратфорд на Ејвону 1958/59; студирао је англистику у Београду.
Каријеру је започео у Народном позоришту у Сарајеву, а од 1961. до 1996. је играо у Атељеу 212, где је поред глуме се опробао као редитељ, оперативни директор, помоћник управника, в. д. управника, а учествовао је и у реализацији БИТЕФ-а.
Одиграо је више од сто улога у позоришту, двадесетак на филму и телевизији и преко три стотине на радију. Режирао је Пинтера, Јонеска и Мрожека у позоришту и више од двадесет радио драма на програмима Радио Београда.
Био је професор глуме и дикције на Академији уметности БК Универзитета у Београду.
До сада је, осим многобројних чланака и есеја у периодици, објавио књиге Употреба гласа - од умећа говорења ка уметности глуме (2009), Представа позоришта (2011) , Снохвати (2014), превео преко тридесет драма (од Кажњеног братоубиства - анонимне верзије Хамлета из XVIII века до Пинтерових комада Рођендан, Ревија, Патуљци и Тишина.
Вишеструко је награђиван за допринос позоришној уметности (Ванредна Стеријина награда за културу сценског говора, Повеља и Плакета Радио Београда, Плакета града Београда и др.)
Музеј позоришне уметности Србије
Издавачка куча Албатрос плус и Атеље 212 позивају Вас на
Промоцију књиге Дејана Чавића
УРБАНА ГЛУМАЧКА МОДЕРНА АТЕЉЕА 212 (1956-1981)
Четвртак, 15. децембар 2016 у 19:00 сати
Учествују:
Јово Цвјетковић, уредник Едиције
Иван Меденица,
Радомир Путник,
и аутор
Улаз слободан. Добродошли!
Књига Дејана Чавића говори о глумачкој уметности у одређеном временском периоду, путем исцрпне анализе промена у начину глумљења појединих уметника. Узимајући за пример два велика и истовремено потпуно различита глумца (Зорана Радмиловића и Данила Бату Стојковића) Чавић успоставља основни правац своје анализе. Он ће нам говорити о глуми као игри и глуми као игрању.
У другом поглављу издиференциран је појам урбане глуме насупрот фолклорној или руралној, која је била до средине двадесетог века уобичајена. Такав, нов начин игре у позоришту утемељио се у Атељеу 212 пратећи са извесним закашњењем модерну у осталим гранама уметности. Родоначелник новог савременог стила био је редитељ Бојан Ступица, заједно са предводницима, глумцима Павлом Минчићем, Рахелом Ферари, Радетом Марковићем, Љубом Тадићем. Генеза модерне води пут од представе Арсеник и старе чипке до Краља Ибија, од Раше Плаовића до Хуга Клајна. У поглављу о револуционарним глумцима у српском позоришту двадесетог века анализирани су Раша Плаовић, Бранко Плеша, Зоран Радмиловић. Следи поглавље о покретачима новог правца унутар Атељеа 212 међу којима се говори о Мири Траиловић, Љубомиру Драшкићу, Зорану Ратковићу, Јовану Ћирилову, Бориславу Михајловићу-Михизу и Данилу Кишу. Затим се у књизи говори о англосаксонским утицајима и најзад о другој генерацији глумаца који настављају развијање модерног, колективног начина глуме.
Дејан Чавић написао је драгоцено штиво које упливава у тајне заната и уметности глуме, какво је ретко ко могао да напише. Ово сведочанство има вредност документа на који ће се ослањати будуће генерације глумаца и глумачких педагога, јер је то прва књига која нас упућује у тајне модерне српске глуме поникле у Атељеу 212, дајући нам дубоки увид у узроке настанка и именујући феномене.
Ивана Димић
Атеље 212 је једино наше позориште друге половине прошлог века у коме је направљен колективни револуционарни преврат у глумачкој игри. Посебно захваљујући глумцима снажне индивидуалности, предводницима у правом смислу речи.
Шта је остало? Остало је живо сећање на те узбудљиве дане, одрастање, на тај још увек жив стил озбиљна, опуштена а дејствена, ненаметљива а сугестивна (никада сугестибилна), сангвинична и меланхолична, игра увек природна, од разигране и импровизоване до дисциплиноване и стриктно подвргнуте редитељевој замисли представе, игра у којој се глумци увлаче каткад под кожу лика који играју, а каткад извлаче из своје сопствене коже – игра у којој се глумци играју.
(Из рецензије Иване Димић)
