Аутор изложбе и каталога Биљана Остојић, кустос
Бора Тодоровић у делима Александар Поповића и Душана Ковачевића
Деведесет година од рођења и пет година од смрти, поводи су за изложбу и каталог о Бори Тодоровићу. Суштински, прилика је то за још једно подсећање на глумца, који је, не наседајући маниру, изазивао наш осмех. Рођен је у Београду 1929. у породици просветних радника. Захваљујући старијој сестри, већ познатој глумици Мири Ступици, уписао је 1949, као друга генерација Позоришну академију у класи професора Јозе Лауренчића, од кога је усвојио сугестију: “На сцени не показуј више него што је природно“. Први ангажман добио је у Београдском драмском позоришту (1953. до 1957.). Улоге у том позоришту биле су „епизодне ситнице“. У Хрватском народном казалишту у Зaгребу (1957. до 1961.) играо је много, у различитим улогама, најчешће савремени репертоар – све што је потребно младом глумцу на почетку.
Од јесени 1961. члан је легендарне поставе Атељеа 212 – позоришта његовог живота, где је 1961. одиграо улогу Мортимера у представи Арсеник и старе чипке. Био је то први успех и прекретница у каријери. Трећи позоришни почетак напокон је означио континуирану каријеру у низу култних представа Атељеа 212 и Звездара театра. Доћи ће до позиције доброг карактерног глумца- прототип који није измислио Бора – али га је довео до врхунца и неслућено раскошне лепезе ликова. Бора Тодоровић је прешао пут од почетничке несигурноси до првака фино изнијансиране карактерне комике. Најчешће му је успевало играти, а не глумити. Није прокоцкао ниједну шансу у комедији. Сам је признавао: „тај полусвет нико не игра боље од мене“. Уметничка сарадња између Боре Тодоровића и „његових писаца“, Александра Поповића и Душана Ковачевића, „златни је пресек“ његове каријере. Позориште Атеље 212, место је њиховог првог сусрета, откривања и трајног уметничког повезивања.
С разлогом је био миљеник Александра Поповића. Били су на истој таласној дужини, иста генерација и познавали су живот са исте стране – опипљив, стваран, аутентичан. Везивао их је таленат и међусобна приврженост. Сличност у наравима, васпитању, социјалној припадности, животном добу, смислу за хумор. Играо је Бора у готово свим Поповићевим комадима – у позоришту и на телевизији. Већ на почетку каријере, у кључним драмским текстовима Александра Поповића: можда најтипичнијем делу, Крмећи кас и најуспешнијем Развојни пут Боре Шнајдера.
Крмећи кас први је комад Александра Поповића у коме је Бора играо Тодора II (Атеље 212, 1966.). Од те улоге постао је Ацин глумац. Био је то искорак и игра за коју је добио одличне критике. У представи Развојни пут Боре Шнајдера игра Витомира Камбасковића „типичну барабу“ радничког самоуправљања, суптилним карикирањем нашег менталитета. И још једном је показао да је заиста изванредни тумач Поповићеве хуморне каскаде (Атеље 212, 1967.). У Атељеу 212 играо је још, Одаџију, у представи Капе доле (1968). Ликови из овог комада су и сувише асоцирали на ондашњу политичку елиту, те је представа имала само три извођења. Три улоге, три тријумфа. После тринаест година срешће се поново писац и глумац, на сцени Звездара театра у представама Мрешћење шарана (1984) и Пазарни дан (1985). Бора Тодоровић је најбоље играо Поповићеве јунаке, сведене на размере човечуљка скученог увида у сопствену ситуацију и малог разумевања сопствене друштвености.
Од дипломске драме Душана Ковачевића Маратонци трче почасни круг, у позоришту Атеље 212, 1973. и улоге Лакија Топалаовића, за коју је Бора Тодоровић добио Стеријину награду, почиње сарадња која ће трајати до краја Бориног живота. Крајем исте године и у истом позоришту, Бора је добио улогу „кукавног песника“, Јеленчета Вилотића у Радовану III Душана Ковачевића. Био је то јединствен успех за годину дана – и за младог писца и за глумца. Постао је близак са Ковачевићем, без обзира на разлику у годинама; „приватно ја га осећам као брата, иако смо генерацијски различити“. Двоструко је важан драмски текст Маратонци трче почасни круг, за глумчки идентитет Боре Тодоровића. Поред улоге позоришног Лакија Топаловића, у филмској верзији био је популарни Ђенка. Две улоге, које је много волео.
„Александар Поповић и Душан Ковачевић су веома сродни, а ликови које они описују и њихови карактери су веома живи – то су карактери данашњице. Душко је сјајан писац нашег српског менталитета и нормално је да волим његове комаде. А Александар је врстан писац и познавалац овог тла и свега што се дешава на овом простору. Ти ликови су веома комуникативни, публика их препознаје и некако ми је све то легло. У питању су два велика писца којима је тешко одолети. Они су доста сродни и заузимају важно место у српској литератури“. Рекао је Бора Тодоровић сумирајући рад са двојицом писаца.
Борине улоге у делима Александра Поповића и Душана Ковачевића, чине велики део његовог укупног глумачког опуса: остварио је 19 улога код Александра Поповића (на радију, телевизији, позоришту), и 13 улога код Душана Ковачевића (у позоришту, филму, телевизији). Награде су биле само потврда уметничког препознавања. Друштвено маргинализовани антијунаци – аутентични, живи, само наши, све их је регистровало опсерваторко око Боре Тодоровића. Сачувани и запамћени, појавиће се у спонтаној, лежерној, природној, шармантној, само на први поглед лакој изведби. Писци су нашли правог глумца да својом „неухватљивом игром“ удахне сценски живот њиховим ликовима. Иако је реч о два писца различите вредносно-идеолошке орјентације, повезују их ликови националног менталитета, као заједничко крајње одредиште. Можда су политички системи својом мањкавошћу индуковали карактере о којима су писали Александар Поповић и Душан Ковачевић, а чији је Бора Тодоровић био непогрешиви тумач; и то међусобно вековно варање створило је Тодора II, Витомира Камбасковића, Одаџију, Кум Свету Милосављевића, Газда Богољуба, Лакија Топаловића, Јеленчета Вилотића, Глумца Белог, Луку Лабана, Ђенку…
Аутор изложбе и каталога: Биљана Остојић, кустос
Александар Поповић / Дејан Мијач, РАЗВОЈНИ ПУТ БОРЕ ШНАЈДЕРА (Бора Шнајдер, ТВ адаптација), 1983.
ПОГЛЕДАЈТЕ СНИМАК ОТВАРАЊА ИЗЛОЖБЕ!
Улаз слободан. Добро дошли!