Жеља и намера да се оснује Музеј позоришне уметности Србије потекле су од Бранислава Нушића још 1901. године. Током прве половине двадесетог било је неколико покушаја који нису спроведени у дело. Коначно, Музеј је основан 28. новембра 1950. године Уредбом Министарства за науку и културу ФНР Србије.
На територији тадашње ФНР Југославије била је то друга основана институција овог типа. Темеље овој делатности, додуше у нешто ужем смислу, поставио је Архив и музеј Хрватског народног казалишта у Загребу, који је 1965. године своју комплетну имовину уступио Заводу за књижевност и театрологију Југославенске академије знаности и умјетности – Одсјеку за театрологију. Позоришни музеји су основани и у неким другим републикама: у Љубљани је 1952. основан Словенски гледалишки музеј, у Сарајеву 1969. Музеј књижевности и позоришне умјетности Босне и Херцеговине, у Новом Саду, прво Докуметациони центар Стеријиног позорја 1956, Позоришни одсек у Музеју Војводине, који је као самостална јединица оформљен 1951. године, а потом 1980. прерастао у Позоришни музеј Војводине, док је распад бивше Југославије затекао Црну Гору, Македонију и САП Косово без еквивалентних институција. Шездесет три године касније, ако оставимо по страни слику у државама насталим распадом СФРЈ, ситуација у самој Србији једва да се променила. Поред поменутих, 2010. године у саставу Народног позоришта у Београду отворен је Музеј Народног позоришта у Београду, што је и једина промена у бројном стању сродних институција.
Полазну основу за грађење фонда Музеја позоришне уметности Србије чинила је најразличитија грађа значајна за национално позориште, систематски прикупљана још од 1948, поводом припремања прве послератне изложбе о позоришту тадашње Југославије. Три године касније, 1951, Музеј добија прве просторије на мансарди зграде Музеја примењених уметности, а септембра 1952. године пресељава се у адаптирану кућу свињарског трговца Милоја Божића у Господар Јевремовој улици 19, где се налази и данас. Тек тада су се стекли услови за формирање посебних музејских збирки које мање или више у истој форми постоје и данас, а чине их: Збирка архивске грађе и документације, Збирка писама, Збирка рукописних дела, Збирка плаката и програма, Збирка фотографија, Збирка аудио и видео записа, Збирка уметничких предмета, сценографских и костимографских скица, Збирка меморијалних предмета, Библиотека и Хемеротека.
Одмах по усељењу у Божићеву кућу постављена је стална поставка којом је био представљен развој позоришног живота у Србији од првих трагова у средњем веку до савременог периода. Не сме се занемарити чињеница да се под истим овим кровом, силом прилика, чувају и излажу музејски предмети, али се ту налазе и канцеларијске просторије, јер других нема.
Укупан фонд Музеја, тематски и хронолошки систематизован кроз збирке, настоји да обухвати све предмете значајне за театролошка истраживања или аматерско проучавање класичне драмске, оперске и балетске уметности као и нових мултимедијалних сценских форми. Чине га, дакле, историјска грађа и документација која се односи како на институције, тако и на биографије појединих позоришних стваралаца. Тежимо да на једном месту сакупимо, чувамо и прикажемо што више елемената неопходних за реконструкцију неког минулог позоришног чина, од рукописа драме и података о њеном настанку, преко редитељских књига и бележака које сведоче о основној концепцији будуће позоришне представе, све до фотографија, а касније и аудио и видео записа извођења, различитог пропратног материјала штампаног уз представе, критика и других извода из штампе, сведочанстава извођача, њихових савременика и потоњих истраживача. С друге стране, Музеј позоришне уметности Србије је место на коме се, поред података о професионалном раду, налазе и подаци о приватном животу уметника из ове бранше. Драгоцене преписке, фотографије, школска сведочанства и бројни лични предмети помажу нам да комплетирамо слику о одређеним епохама, односно о институцијама и људима који су у њима живели и радили.
За сада нису учињена никаква значајна улагања у опремање простора јер се, будући да је уговор о закупу склопљен на само пет година, и овај депо сматра привременим решењем. Остатак употребљиве музејске грађе је из Скендербегове улице пребачен у депо, а ванредна ревизија је планирана за лето. Наравно, намера нам је да покушамо да пронађемо начин да обезбедимо останак у овом депоу све док се не пронађе трајно решење.
За једанаест година „изгнанства“ Музеј позоришне уметности обраћао се низу надлежних и ненадлежних институција у нади да ћемо пронаћи ма какво трајно решење. Министарство културе РС у једном тренутку, уговором од 21. јула 2008, доделило нам је простор у склопу Бетон хале на савском пристаништу. По тадашњем оквирном плану развоја овог објекта, понуђени простор био је намењен градњи атрактивних изложбених простора, а не депоа. Габаритом је простор одговарао, а како нисмо имали другу опцију и ова је прихваћена. Међутим, док је још трајало прикупљање средстава за адаптацију добијеног простора, у спору вођеном између Републике Србије и Града Београда, Министарсво културе губи право располагања Бетон халом и одлука којом се она додељује постаје неважећа. Срећом, челници надлежног ресора Града Београда и Пословног простора имали су разумевања и под повољним условима понудили су Музеју да закупи складиште и пратеће канцеларије у непосредној близини Божићеве куће. На овај начин је, коначно, 14. децембра 2012. године, обезбеђен довољно простран, сув смештајни капацитет, са неопходном електричном инсталацијом и мокрим чвором.
Музеј позоришне уметности Србије нема никакав депо. До бомбардовања 1999. у ту сврху је привремено коришћено атомско склониште једне стамбене зграде, али је након првих пројектила који су пали на Београд наша грађа буквално избачена на улицу. Принудни смештај обезбеђен је тек петог дана у подруму Тринаесте београдске гимназије где је смештено све спасено након првог исељавања. Октобра 2000. и из овог простора смо присилно исељени – опет на улицу. Захваљујући љубазности челника Електропривреде Србије, а на основу уговора о привременом бесплатном коришћењу простора, део те грађе је од јесени 2000. до јесени 2012. био привремено смештен у просторијама ове институције у Скендербеговој улици. Нажалост, зграда у Скендербеговој, осим што је била под судским спором, није испуњавала ни минимум неопходних услова (у то време је била влажна, настањена глодарима, без струје, воде, грејања и тоалета). Од када је започето делимично рушење зграде за потребе изградње објекта Музеја науке и технике, нашим кустосима више није био дозвољен слободан приступ „депоу“. Мада су се након радова које је предузео Музеј науке и технике услови у Скендербеговој битно поправили, стање и судбина тамо похрањеног фонда је скоро три године била потпуно непозната и неизвесна.
Нажалост, тек нешто преко две стотине квадратних метара корисне површине којима Музеј располаже у згради у којој се налази показало се недовољним. Божићева кућа, иначе споменик културе под заштитом државе (здање је подигнуто 1836. године), једини је простор којим Музеј располаже. У питању је приземна кућа, укупне површине око 250 m2 (од чега подрумске просторије заузимају преко 50 m2).Унутрашњост је подељена на осам просторија. Шест мањих се користе као канцеларије и за смештај грађе, а две нешто веће као изложбени простор који истовремено служи и за одвијање свих других програмских активности (промоције, трибине, предавања, пројекције, концерти…) Подрумске просторије су влажне, тако да Музеју не могу бити од користи, и издате су под закуп.
Позоришну уметност карактерише тренутност, пролазност. Позоришна представа, за разлику од других уметничких дела, нпр. сликарства, вајарства, књижевности или филма, траје само један ограничени временски период, а након тога у физичком смислу нестаје, а наставља да живи само у успомени и размишљању оних који су јој присуствовали. Стога је неопходно очување оних компоненти, делова театарског чина који би и након спуштања завесе сачували веродостојне трагове и слику о виђеном уметничком делу.
Праћење актуелног позоришног репертоара као једна од наших базичних делатности, често погрешно наводи на помисао да рад Музеја превазилази поље дефинисано функцијом заштите културних добара. Ефемерност позоришног чина, чињеница да театар, као уметност, припада тренутном, садашњем, а да, истовремено, најстарији сачувани предмети значајни за историју нашег националног позоришта датирају још из средњег века, упућују на комплексност проблематике са којом смо суочени.
Идеја о чувању и заштити компонената позоришне уметности присутна је напоредо са обавезом да позоришна представа, у процесу театролошког истраживања – управо на основу сачуваних елемената – накнадним процесом реконструкције “оживи” у свести наредних, будућих генерација, оних који јој више неће бити савременици. То је истовремено и једини начин да дела ове врсте уметности буду новим генерацијама приближена као сопствено театарско наслеђе, као национална позоришна баштина.
“Основна јединица” позоришне уметности јесте позоришна представа. Позоришна представа је колективни чин који у себи обједињава дела различитих уметности (неки аутори сматрају и изворних и репродуктивних), техничку опрему, обавезно присуство извођача и публике у истом простору, а њено постојање је временски ограничено на период од тренутка подизања до тренутка спуштања завесе. Управо због тога позоришни музеј, очигледно, није у могућности да брине о “основној јединици” уметности којој је посвећен, јер она у тренутку када би требало да дође у контакт са њим, већ одавно не постоји. Звучи парадоксално, али је он онда приморан да се бави појединим конституентима те “основне јединице” и задовољи се оптималном, али никада потпуном реконструкцијом минулог позоришног чина. У оквиру ових истраживања најчешће се појединачни конституенти позоришне представе претварају у основни предмет. Тако добијамо изложбе посвећене драмском стваралаштву, костимографији, сценографији, глумцима и слично. Оне дају огроман допринос у разумевању хронолошког развоја позоришне уметности или професионалних биографија позоришних уметника, претварају се у самосвојне целине и тиме компензују чињеницу да је изворни објекат наше пажње неповратно дезинтегрисан.
Крајем шездесетих година стална музејска поставка је укинута, а уведен је систем повремених изложби. Последњих година оне трају по два до три месеца и представљају уже тематске целине: живот и рад неког позоришног уметника, историјски приказ развоја неке позоришне институције, основна обележја неке епохе и слично. Неретко, Музеј с овим изложбама гостује у унутрашњости, сходно теми коју обрађују, најчешће у позориштима, домовима културе или у оквиру програма театарских фестивала. Сваку изложбу прати одговарајући каталог.
Један од најважнијих извора грађе и театрографских података за Музеј представља текући репертоар позоришних институција које делају у Србији. Зато се трудимо да одржимо добру сарадњу и чврсту мрежу међу сродним институцијама и активним продукцијским кућама, трупама и појединцима. Нудимо једноставан и бесплатан систем чувања података о њиховом раду, а истовремено градимо свеобухватну и исцрпну слику о стању српског позоришта.
Музеј позоришне уметности Србије живи “двоструким животом”, разапет између постулата музеологије и театрологије. Док нас музеологија учи како ћемо најоптималније сакупити, обрадити, заштитити и презентовати грађу којом располажемо, театрологија нам омогућава да разумемо за чим заправо трагамо и зашто наша потрага није пуки лов на ветрењаче већ научни рад чија је сврха да кроз тумачење прошлости и садашњости усмери будућност позоришне уметности. Наш је циљ да покажемо како се комбиновањем и усаглашавањем метода једне и друге дисциплине могу постићи изузетни резултати, на обострану корист и задовољство.
Школске 2011/2012. године започет је и програм Позориште у мојој школи, осмишљен као својеврсна школа за публику. Ученицима основних и средњих школа омогућава се сусрет с позоришном уметношћу „с оне стране рампе“, али и практично упознавање с драмским делима иначе обухваћеним Планом и програмом наставе српског језика и књижевности, као и позоришним представама насталим по овим текстовима.
Посебан сегмент рада Музеја позоришне уметности Србије представља његова издавачка делатност. Самостално, или у сарадњи са неким другим издавачем, до сада је објављено преко две стотине наслова, а већ четврт века у издању Музеја излази часопис “Театрон”. Обимне монографије посвећене позориштима или стваралаштву појединих уметника, аутобиографије уметника, зборници критика, есеја, репертоари итд., настоје да са историјског и естетског становишта надокнаде мањкавости условљене ограничењима специфичне природе изложбене делатности. Савремени сценски живот добија највише простора на страницама “Театрона”. Поред обавезних текстова из домена теорије и историје позоришта, “Театрон” нуди веома прецизан критички преглед актуелног драмског, оперског и балетског стваралаштва, а у сваком броју читаоцима се представљају и нови драмски текстови савремених аутора.
До 2001. године Музеј је омогућавао својим посетиоцима да сваког уторка од 18:00, у оквиру програма Театротеке погледају видео снимке популарних или на други начин афирмисаних и значајних представа, претходно скинутих са репертоара.
Поред изложбене делатности, у Музеју позоришне уметности Србије организују се током позоришне сезоне сусрети са значајним позоришним ствараоцима и/или њиховим сарадницима, округли столови позоришних критичара, концерти класичне музике, промоције стручне литературе, представе камерног театра, прославе празника, јубилеја итд. Ову врсту програма Музеј радо организује у сарадњи са неким од цеховских удружења (Савез драмских уметника Србије, Асоцијација позоришних критичара, Удружење драмских писаца Србије, Удружење балетских уметника Србије…) или са неком од високошколских образовних институција (Факултет драмских уметности, Факултет музичке уметности…)
