Станислава Сташа Пешић
Станислава Сташа Пешић, драмска првакиња и истакнута филмска и телевизијска глумица, свој таленат, шарм и једноставан ненаметљив начин играња у свим жанровима, од комичних до трагичних, уткала је у историју српског и југословенског глумишта.
Стални члан Драме Народног позоришта у Београду, постала је 1964. године и за три и по деценије, одиграла преко четрдесет улога у домаћем и страном репертоару. Присетимо се само неких: Маргарет у Томасу Мору, Анђелија у Максиму Црнојевићу, Исмена у Антигони, Ланаса у И смрт долази на Лемно, Ана Гутјар у Швабици, Сострата у Мандраголи, Уршула у Рибарским свађама, Маша у Галебу, Књегиња у Принцу од Хомбурка, Розалинда у Како вам драго, Ана у Дијамантској огрлици, али и њене последње, Мери Каван Тајрон у представи Дуго путовање у ноћ, за коју је добила једину позоришну награду.
Осим на сценама свог матичног позоришта, наступала је и у Атељеу 212 (Арсеник и старе чипке), позоришту „Под разно“ (Фреде, лаку ноћ), Дому културе „Вук Караџић“ (Како воли друга страна), позоришту „Пуж“ (Чаробни прашак, Тринаест часовника).
У једном моменту свог професионалног живота опробала се и у монодрами, сама адаптирајући текст књиге Писмо нерођеном детету познате италијанске новинарке Оријане Фалачи. Охрабљена успехом, прави и представу То смо ми, у сопственој режији, која је обухватала колаж текстова Душка Радовића, Бране Црнчевића, Новака Новака и Милована Витезовића.
На филму је први успех постигла већ са двадесет година, 1961, тумачећи драмски лик Саше у филму Песма, редитеља Радоша Новаковића. Препознавши њен таленат, фотогеничност, прилагодљивост камери, наредних година, нижу се улоге у филмовима: Медаљон са три срца, Право стање ствари, Штићеник (Награда за најбољу глумицу на „Филмским сусретима“ у Нишу, 1966), Куда после кише, Прича које нема, На папирнатим авионима, Три сата за љубав (Трећа награда за женску улогу на „Филмским сусретима у Нишу, 1968), Раскорак, Бог је умро узалуд, Како је пропао рокенрол, Ми нисмо анђели, Гњурац.
Највећу популарност ипак јој је донела телевизија и готово је не могуће побројати у колико је све серија, филмова, драма, забавних, дечијих, културних и других емисија играла за тридесет и пет година. Ни она сама није памтила, али најдраже су јој биле: Ен ден динус, Хиљаду зашто, Сачулатац, Цео живот за годину дана, Ћу ћеш ће и наравно Позориште у кући, које јој је донело и највећу популарност: „Жене у Загребу су се облачиле као ја, у Љубљани су се као ја чешљале, у Скопљу смејале као ја“.
Неколико месеци пред смрт објављена је и њена исповедна књига, уствари збирка писама, Деветнаест друштвених игара, у којој је са пуно мудрости, искрености и неконвенционалног односа према смрти, оставила јединствено сведочанство о својој борби са болешћу, о политичким збивањима, о свом животу као и о свом искуству у глумачком послу.
Умрла је 20. новембра 1997, у својој 56 години. Иза себе је оставила многобројне „необичне, зачудне, љупке, тамно осенчене“ ликове, остварене у театру, филму и на телевизији, који још увек живе у сећању многих њених савременика али и млађих који су путем „малих екрана“ и „целулоидне траке“ били у могућности да је гледају.
аутор изложбе и каталога Мирјана Одавић, музејски саветник