НЕКАД СЕ У БЕОГРАДУ ТО НИЈЕ МОГЛО НИ ЗАМИСЛИТИ : ЖЕНА НА ПОЗОРНИЦИ!
И ми им данас много дугујемо, јер напори тих старих генерација створили су основ и за данашњи успех нашег позоришта. Биле су то славне генерације које су прокрчиле трновит пут српске жене у позоришту и прославиле име жене глумице.
Данас сваком изгледа сасвим природно што међу глумцима има жена колико и мушкараца. Али то није увек тако било, нарочито код нас. Поготову у Србији требало је доста времена да ондашње друштво схвати како жена исто као и мушкарац може и треба да се посвети позоришној уметности.
Од времена када се први пут давала позоришна представа у Латинској словенској школи у Карловцима 1732. године, па до појаве прве жене на српској позорници прошло је скоро цело столеће. Тек 1826. године Јоаким Вујић пише да су приликом његовог боравка у Панчеву, Давид Рајић и његова жена дозволили својој деци да играју у Вујићевом позоришту, а касније да је то дозволио и трговац Давид Влаховић „својој потомоци Гоши“. Касније, поводом прве Вујићеве представе у Новом Саду, помињу се као чланови Летећег дилетантског позоришта Персида Павловић и Наталија Пауновић. За то време био је једна од препрека за развој позоришта, поред материјалних и других тешкоћа ‒ био недостатак женских чланова. У Крагујевцу дуго су женске улоге играли мушкарци. На првој представи Бој на Чачку, којој је присуствовао кнез Милош, његову жену Љубицу играо је ђак Велике школе Сретен Поповић.
Када се за прво Београдског позориште на Ђумруку позивају стални глумци, у Новинама Србским од децембра 1841. године, додаје се и ово: „За ово дружство изискују се још две женске које би довољно совершенство како у представљању, тако и у певању имале“. Јавиле су се Мара Стефановић и Катарина Јовановић о којима се мало зна, сем да Катарина „има пријатан глас и нежно суштество“. Уопште, судећи по критици, тада се највише полагало на спољашности глумице.
Новине Србске од 1844. године одају признање овим ретким глумицама: „Почитаније нека буде принешено нашим милим добровољним Србкињама, које су се прве одважиле, да на чест Рода и понос собствени силе своје у храму Талије покушају“. Али тако су мислили само у малом кругу образованих људи. Жена, окружена друштвеним оковима и стотинама обзира према породици и средини, не учествује уопште у јавном животу, а поготову се тешко одлучује за позориште које је и за мушкарце било новина. Зато се морала имати и те колика смелост, требало је кидати са схватањима читавог друштва, претрпети многе приговоре и можда бојкот. Па ипак 1847. године у поновном отварању позоришта у Београду (Код Јелена), поред својих мужева, као чланови театралне дружине из Панчева, учествују Анка Алексић и Марија Крчединац.
Постепено у српским градовима, првенствено у градовима Војводине, жене све више прилазе позоришним дружинама. Велики значај имао је тада долазак у позориште седморо деце свештеника Лука Поповића из Врањева, а нарочито његових пет кћери. Драгиња је прва приступила и касније као жена Димитрија Ружића била истакнута новосадска глумица; затим Љубица, која је касније била члан београдског Народног позоришта и жена глумца Димитрија Коларовића. Најстарија Катица се брзо повукла с позорнице. Јеца, жена Пере Добриновића, играла је у Београду 1868; а најмлађа Софија Вујић, играла је још од 1861. године. Не само да су чланови ове породице послужили за ондашњи период када су својом уметношћу и држањем допринели угледу жене-глумице, него су и као мајке задужиле свој народ. Љубичина кћи је била касније субрета београдског позоришта Зорка Тодосић; Катичина је Емилија Поповић, првакиња овог позоришта, а Софијина кћер је чувена новосадска глумица Милка Марковићка.
Када се 1863. године у Београду отвара стално позориште, међу глумцима који су дошли из разних градова, а највише из Новог Сада, поред сестара Драге и Љубице Поповић још су: Јулка Степић, кћи новосадског глумца и шаптача Паје Степића и касније жена познатог београдског глумца Тоше Јовановића, Драга Димитријевић-Дејановић, песникиња, и први борац за женска права у Србији; славна трагеткиња и писац Милка Гргурова; Милева Рашић; загребачке глумице Марија Перисова, Марија Поповић-Аделсхајм и Марија Голубић, жена глумца Милоша Цветића. Из Беча и Осека стигле су Марија Јеленска и Неца Недељковић, а тада дебитује Мара Гргурова, млађа Милкина сестра.
Глумци све више стичу углед у друштву не само својом уметношћу него и понашањем и образовањем. Глумице више не сматрају женама „своје главе“, као што су некада сматрали Драгу Дејановић. Оне постају признати носиоци народне културе. Само, иако се мишљење о глумцима мења, одавање томе позиву и даље је значило прави хероизам како за жене тако и за мушкарце. Глумци су у оно време морали имати своју личну гардеробу која је била врло скупа, нарочито за жене. Представе су се често давале ‒ пред полупразном кућом. Позориште се неколико пута затварало због дефицита и глумци су при свакој буџетској дебати страховали да ће позориште бити прво на удару. Ове опасности нису престале ни 1869. када је позориште добило своју сталну зграду. Са тешкоћама се није борила само прва генерација. Крајем деветнаестог века, на пример, глумци су четири зимска месеца остали без плате. Па ипак, иако су то били људи оптерећени породицом, нико није поднео оставку…
Све за давало за уметност, за уздизање угледа глумца и позоришта. Иако су ретки били глумци са пуном средњом школом, њихово је образовање ипак било завидно. Недостатак школе надокнађивао се свестраним учењем и студирањем. Жене поготову, јер није било женских гимназија, и многe глумице имале су само свршену основну школу; али љубав према позиву подстицала их је на рад. Јелена Петковић-Милутиновић изванредно је рецитовала стихове. Јелена Гавриловић била је пасионирани историчар, Пера Павловић, иако само са једним разредом девојачке школе, савлађивала је врло млада и најтеже улоге. Па и оне које су за ондашње време имале прилично образовање (Зорка Тодосић свршила је тада чувени Церманкин завод и знала немачки, нешто француски, познавала књижевност, природне науке и свирала клавир; Цоца Ђорђевић свршила је Лутеранску школу и стекла такође прилично образовање), ‒ оне се нису тиме задовољавале. Све су много читале и радила на својем даљем усавршавању. И никада нису потцењивале огромно искуство старије генерације и као младе глумице све су училе од њих. Одлазиле су каткад у Беч и Париз да гледају представе чувених позоришта, а Перса Павловић ишла је и у Цариград да студира типове за свој репертоар. Враћале су се отуда са више знања, али и с уверењем да се ‒ како је после боравка у Паризу говорила Цоца Ђорђевић ‒ може учити и у аутобусу, и у кафани и на улици, како у земљи тако и у иностранству. Када је Вели Нигриновој из публике добачено да као Словенка није добро изговорила једну српску реч, она се није обесхрабрила. Напротив, узела је наставникa и две године упорно радила док није изванредно савладала српски језик.
Све ове жене предавале су се позоришту свим својим бићем, не одвајајући уметност од живота. Зорка Тодосић радила је 31 годину и никада за то време није изостала с пробе ни представе. Милева Радуловић, која је као жена војног марвеног лекара становала у Топчидеру, иако већ старица, одлазила је са представа по ноћи, путовала чезама, мрзнући се на снегу и киши, а сутрадан опет била прва на проби. Јулка Јовановић, плашећи се да може бити удаљена из позоришта, крила је да почиње да губи слух. А кад су је и новчано казнили „што није слушала суфлера“, на акту је само написала „Саопштено ми је“. Перса Павловић, када је после 58 година рада, стара и отежала, морала напустити позорницу, месец дана је носила уза се кључ од фијоке надајући се да ће бити опет позвана да игра.
Глумице су освојиле љубав и поштовање целокупне публике. Када је Цоца Ђорђевић умрла ‒ иако је играла свега 11 година ‒ у дугој поворци грађана која се протезала од Дубровачке улице до позоришта, чуло се јецање жена и људи који су јој и као човеку и као уметници одавали последњу пошту. И ми им данас много дугујемо, јер напори тих старих генерација створили су основ и за данашњи успех нашег позоришта. Биле су то славне генерације које су прокрчиле трновит пут српске жене у позоришту и прославиле име жене глумице.
Извор:
Жена данас, 1952, бр. 96, стр. 12-13.
8. март 2019.