Петак, 27. мај 2005. у 18:30 сати
аутор изложбе и каталога Олга Марковић, музејски саветник
Љубомир Симовић је рођен 2. децембра 1935. године, од оца Драгише, ужичког обућара, и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Рођен је у Ужицу, «градићу с две цркве и пет пијаца (дрварском, зеленом, ракијском, сточном и житном), са две основне школе (једном градском, ужичком, и другом сеоском, буарском), с реалном гимназијом и Учитељском школом, с ковачким и поткивачким, браварским и казанџијским, цреварским и ледерским, вуновлачарским и бојаџијским, с опанчарским, коларским, столарским, берберским и гвожђарским радњама, с потоцима и јавним чесмама, с реком, и с две електричне централе на тој реци, са железничком станицом, колницом и ложионицом, с ткачницом, пушкаром и кожаром, с Малим и Великим парком (у чијем су се павиљону пре рата понекад одржавали променадни концерти), с бакалницама, пекарама и кафанама, с три хотела и једним фото-графом, с две касарне, са соколаном и јавним купатилом, с две воденице и једним парним млином, с три апотеке и болницом, с две мале приватне штампарије и, ако се добро сећам, с две књижаре, и са силуетом оронуле средњовековне тврђаве изнад свега тога…»
Судбине блиских Симовићевих предака, дедова и бака, подсећају на историјске ломове који су се дешавали на овим просторима: “Мамин отац, сарајевски камено-клесар Ђорђо Цвијић, отишао је у Немачку, у Тирингију, на усавршавање заната, и отуд се у Сарајево вратио са 16-годишњом Аном Кларом Валтер, коју је превео у православље, с којом се оженио, и изродио петоро деце. Најмлађе од њих, била је моја мајка…
…Кад је букнуо Први светски рат, мамин отац је отишао на фронт, с кога се није вратио: из аустроугарске је пребегао у српску војску, и ратовао је као српски добровољац. Прво је изгубио руку, а онда је, 1918, у Битољу, умро од шпанске грознице. И само име те болести, `шпанска грозница´, деловало је много егзотичније него, рецимо, срдобоља, гушобоља, туберкулоза… Мамина породица се осипала и пропадала, понајвише зато што су у њој остале само жене, и зато што су те жене биле потпуно неупућене у послове својих изгинулих мужева. Много година касније, после тог рата, моја бака, мамина мајка, удала се за једног руског емигранта, козака, коњаника, чију су целу породицу побили бољшевици. Како је у Првом светском рату, у заробљеничком логору у Добоју, умро и мој деда по оцу, Љубомир, то смо брат и ја као свог јединог деду упамтили тог високог и плавокосог Руса, Андреју Красјукова, који је лепо причао, и који нас је много волео. Тако смо кроз њега, и кроз баку и бакине приче, брат и ја завиривали у тајанствене светове који су постојали далеко од нашег Ужица: у исламски исток, који је нама лежао на западу, и у Русију и Немачку…»
У Симовићевом детињству проведеном у том Ужицу које више не постоји, запажено место заузимало је управо – позориште!
«Цело моје детињство било је једно велико позориште” – сећа се Симовић и наставља. “Почев од покладне, Беле недеље, кад смо се маскирали и пред кућама певали песме које смо понекад и сами измишљали… Или лети, с фењерима од тикава, кад је цела улица постајала једна велика фантастична сцена… А затим, негде одмах после рата на Росуљама – а то је најлепши крај мог родног Ужица – међу нама децом, позориште је постало велика мода. Сцену смо добијали разапињући конопац између једне кајсије и дирека од ограде, у дворишту шумара Велизара Филиповића, код кога смо становали. Били смо све, и писци, и глумци, и публика. Текстови нису постојали, измишљала се кратка прича, а онда се на самој сцени, на лицу места, импровизовало, дијалог се спонтано одвијао. Трајало је то две до три године. И било заборављено, као свака игра… Онда је дошло неколико сјајних сезона ужичког позоришта… Био је то почетак педесетих година, и ми смо у том позоришту, смештеном у згради предратног биоскопа `Луксор´, видели све оно што на почетку треба ви-дети… Ко није живео у малом месту никада неће знати колика је, и колико је непроцењива, вредност тих малих позоришта…”
“То што је овај град отворио Позориште, значило је да неко у њему жели да се он отвори свету и светској култури. Тај неко је знао да то што позорница, из практичних разлога, мора да буде уздигнута бар један метар изнад тла, значи да она не само дословно, него и симболички, и суштински, представља други и виши ниво у односу на ниво пијаце и улице, на коме се одвија наш свакодневни живот. Тај неко је можда знао и да је позорница, у ствари, дрвена раскрсница на којој се укрштају различити путеви и судбине. И можда је знао да пут, којим нешто из света може овде да дође, и којим одавде може да се оде у свет, води преко те дрвене раскрснице.
Преко те раскрснице у Ужице су стигли Скапени, и Помети, Тартифи и Жутилови, стигле су Мирандолине и Петруњеле, Госпође Ворн и Госпође Живке министарке, стигли су Шајлоци и Кир-Јање, Буличови и Глембајеви, Бопчински и Допчински, Ујка Вање и Станоји Главаши, Дездемоне и Коштане, ревизори и малограђани, уображени болесници и родољупци, лаже и паралаже, учене жене и покондирене тикве, ожалошћене породице и хвалисави војници, млетачки трговци и севиљски бербери… Преко те дрвене раскрснице у Ужице је почео да стиже онај чудесни глумачки народ, коме је неизвесност често једина извесност, који често нема сигурност дома ни крова, али који је код куће свуда где постоји позоришна завеса, и чији су најсигурнији зидови и бедеми позоришне кулисе….»
О завичају ће касније рећи: “Иако се држава у којој живим стално смањује, мој завичај је данас много већи него што је био некада. Завичај се не поклапа са државним границама.»
У том и таквом Ужицу Симовић је завршио основну и средњу школу, а педесетих година долази у Београд где уписује студије на Групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик на Филолошком факултету.
“Изгледа да сам у Београд стигао у правом тренутку», каже Симовић. “Тада је најзанимљивије било Београдско драмско позориште, чији ме је репертоар, са савременим делима, младим глумцима и режијским експериментима, заиста одушевљавао… Тада се оснивао Атеље 212, у згради `Борбе´…
Прве представе које су на мене оставиле снажнији утисак? Оне које су ме наљутиле! Добро их се сећам: Јонескове Столице и Сартрова драма Иза затворених врата. Док сам их гледао чинило ми се да се гушим, желео сам да се отвори неки прозор, да уђе чист ваздух, да дуне неки ветар… Циљ тих дела и јесте да изазову то осећање гушења и тескобе код гледаоца, али ја сам од њих очекивао и нешто друго, свежину побуне против свега тога што су она приказивала. Моје незадовољство није било идеолошко, него, тако да кажем, још основније, биолошко… Не знам… мислим да човек нема права да говори другима, ако нема наде…
Признајем: не волим, не трпим безнађе. То не значи да га не признајем као чињеницу, онда кад оно јесте чињеница. Али ја безнађе никад нећу признати као дефинитвно. Јонеско, Сартр, па и Бекет – кога више ценим јер мислим да је доследнији својим идејама – ипак нису моји писци. То су, по мом осећању, писци једног прелазног периода. По једном већем сазнању и живота и позоришта, мени је ближи Брехт, кад није превише тенденциозан, и ближи ми је Евгеније Шварц са својим Змајем, или Петер Вајс са Мара-Садом. Волим дела у којима се осећају животни сокови. Нећу да искључујем ни једну песничку ни позоришну могућност…”
Од јесени 1958. године, када му је ужички Клуб студената штампао прву збирку песама Словенске елегије, чије је поновљено и редиговано издање штампано и 1971, Симовић је објавио више песничких књига: Весели гробови (1961), Последња земља (1964), Шлемови (1967), Уочи трећих петлова (1972), Субота (1976), Видик на две воде (1980), Ум за морем (1982), Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983), Источнице (1983), Горњи град (1990), Игла и конац (1992), Љуска од јајета (1998), Сабране песме (1999), Тачка (2004)…
Избор из Симовићевог песништва објавqен је у књигама Изабране песме (1980), Хлеб и со (1985, 1987), Храст на Повлену (1989), Пером и мастилом (1990), Источнице и друге песме (1994), Учење у мраку (1995), Видик на две воде, Источнице, Игла и конац (1998), Истина о ексерима (2001). Објављене су и Најлепше песме Љубомира Симовића, у избору Александра Јовановића (2002), и Среда у суботу, у избору Бранка Кукића (такође 2002).
Објавио је више књига есеја: Дупло дно (есеји о српским песницима, 1983, 1991); (треће издање, допуњено, поред осталог, и есејима о комедијама Стерије и Нушића, 2001), док су његови есеји, беседе, разговори, писма и остали текстови на друге теме, укључујући и политичке, штампани у књигама Ковачница на Чаковини (1997, 2004), Галоп на пужевима (1994, 1997), Нови галоп на пужевима (1999).
Дневник снова објавио је под насловом Сневник у часопису «Дело» (1987), а као посебно и знатно допуњено издање објављено је 1998.
Два издања књиге Ужице са вранама («хроника, која је повремено роман, или роман, који је повремено хроника”), штампана су током 1996, (треће издање 2002).
Симовићева Дела у пет књига објављена су 1991.
Од 1998. године, у току је објављивање његових Одабраних дела, у издању «Стубова културе”. (До сада је објављено осам књига).
У марту 2005, под насловом Гуске у магли, објављен је Симовићев дневник, писан у време бомбардовања НАТО (24. март – 15. јун 1999).
Симовић је написао четири драме: Хасанагиница, Чудо у «Шаргану», Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову. Драме су му извођене на многим нашим сценама, као и у иностранству. Највише успеха у свету постигло је Путујуће позориште Шопаловић, које је постављено на сценама Пољске, Чешке, Словачке, Француске, Швајцарске, Канаде, Белгије и Јужне Кореје.
Симовићеве песме и драме су превођене и штампане у посебним књигама, антологијама, зборницима, књижевним и позоришним часописима, у многим земљама. Шопаловићи су објављени у познатим позоришним часописима Пољске («Дијалог»), Румуније («Лумина») и Русије (“Театар”). Као посебна књига доживели су два издања на француском (1989, 1995) и корејском (2001), а Чудо у Шаргану на француском (2001).
Симовић је приредио изабране комедије Јована Стерије Поповића, под насловом Лаже и паралаже, и Бранислава Нушића, под насловом Сумњива лица.
Симовић је добитник више књижевних и позоришних награда, међу којима су награда “Ђорђе Јовановић», Змајева награда, Октобарска и Седмојулска, БИГЗ-ова, Златан крст Кнеза Лазара, “Бранко Миљковићî, «Исидора Секулић”, «Десанка Максимовић», «Стефан Митров Љубиша”, «Милан Ракић”, Исидоријана, Жичка хрисовуља, Велика базјашка повеља (коју додељује Савез Срба у Румунији), Ramonda Serbica, Рачанска повеља, «Васко Попа», статуета “Јоаким», «Библиос», Дучићева награда и друге.
Стеријина награда за најбољи драмски текст додељена му је три пута: за Хасанагиницу (1975), за Путујуће позориште Шопаловић (1986) и за Чудо у Шаргану (1993).
Као представе у целини, Симовићеве драме су три пута биле победнице Стеријиног позорја: Путујуће позориште Шопаловић, у извођењу Југословенског драмског позоришта, у режији Дејана Мијача (1986), Чудо у Шаргану, у извођењу Српског народног позоришта из Новог Сада, у режији Егона Савина (1993), и опет Чудо у Шаргану, у извођењу Атељеа 212, у ре-жији Дејана Мијача (2002).
Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. за редовног члана Српске академије наука и уметности. Приступну академску беседу, под насловом “Стерија међу маскама», одржао је на свечаном скупу САНУ 30. маја 1995.
