Petak, 27. maj 2005. u 18:30 sati
autor izložbe i kataloga Olga Marković, muzejski savetnik
Ljubomir Simović je rođen 2. decembra 1935. godine, od oca Dragiše, užičkog obućara, i majke Radojke, iz sarajevske porodice Cvijić. Rođen je u Užicu, «gradiću s dve crkve i pet pijaca (drvarskom, zelenom, rakijskom, stočnom i žitnom), sa dve osnovne škole (jednom gradskom, užičkom, i drugom seoskom, buarskom), s realnom gimnazijom i Učiteljskom školom, s kovačkim i potkivačkim, bravarskim i kazandžijskim, crevarskim i lederskim, vunovlačarskim i bojadžijskim, s opančarskim, kolarskim, stolarskim, berberskim i gvožđarskim radnjama, s potocima i javnim česmama, s rekom, i s dve električne centrale na toj reci, sa železničkom stanicom, kolnicom i ložionicom, s tkačnicom, puškarom i kožarom, s Malim i Velikim parkom (u čijem su se paviljonu pre rata ponekad održavali promenadni koncerti), s bakalnicama, pekarama i kafanama, s tri hotela i jednim foto-grafom, s dve kasarne, sa sokolanom i javnim kupatilom, s dve vodenice i jednim parnim mlinom, s tri apoteke i bolnicom, s dve male privatne štamparije i, ako se dobro sećam, s dve knjižare, i sa siluetom oronule srednjovekovne tvrđave iznad svega toga…»
Sudbine bliskih Simovićevih predaka, dedova i baka, podsećaju na istorijske lomove koji su se dešavali na ovim prostorima: “Mamin otac, sarajevski kameno-klesar Đorđo Cvijić, otišao je u Nemačku, u Tiringiju, na usavršavanje zanata, i otud se u Sarajevo vratio sa 16-godišnjom Anom Klarom Valter, koju je preveo u pravoslavlje, s kojom se oženio, i izrodio petoro dece. Najmlađe od njih, bila je moja majka…
…Kad je buknuo Prvi svetski rat, mamin otac je otišao na front, s koga se nije vratio: iz austrougarske je prebegao u srpsku vojsku, i ratovao je kao srpski dobrovoljac. Prvo je izgubio ruku, a onda je, 1918, u Bitolju, umro od španske groznice. I samo ime te bolesti, `španska groznica´, delovalo je mnogo egzotičnije nego, recimo, srdobolja, gušobolja, tuberkuloza… Mamina porodica se osipala i propadala, ponajviše zato što su u njoj ostale samo žene, i zato što su te žene bile potpuno neupućene u poslove svojih izginulih muževa. Mnogo godina kasnije, posle tog rata, moja baka, mamina majka, udala se za jednog ruskog emigranta, kozaka, konjanika, čiju su celu porodicu pobili boljševici. Kako je u Prvom svetskom ratu, u zarobljeničkom logoru u Doboju, umro i moj deda po ocu, Ljubomir, to smo brat i ja kao svog jedinog dedu upamtili tog visokog i plavokosog Rusa, Andreju Krasjukova, koji je lepo pričao, i koji nas je mnogo voleo. Tako smo kroz njega, i kroz baku i bakine priče, brat i ja zavirivali u tajanstvene svetove koji su postojali daleko od našeg Užica: u islamski istok, koji je nama ležao na zapadu, i u Rusiju i Nemačku…»
U Simovićevom detinjstvu provedenom u tom Užicu koje više ne postoji, zapaženo mesto zauzimalo je upravo – pozorište!
«Celo moje detinjstvo bilo je jedno veliko pozorište” – seća se Simović i nastavlja. “Počev od pokladne, Bele nedelje, kad smo se maskirali i pred kućama pevali pesme koje smo ponekad i sami izmišljali… Ili leti, s fenjerima od tikava, kad je cela ulica postajala jedna velika fantastična scena… A zatim, negde odmah posle rata na Rosuljama – a to je najlepši kraj mog rodnog Užica – među nama decom, pozorište je postalo velika moda. Scenu smo dobijali razapinjući konopac između jedne kajsije i direka od ograde, u dvorištu šumara Velizara Filipovića, kod koga smo stanovali. Bili smo sve, i pisci, i glumci, i publika. Tekstovi nisu postojali, izmišljala se kratka priča, a onda se na samoj sceni, na licu mesta, improvizovalo, dijalog se spontano odvijao. Trajalo je to dve do tri godine. I bilo zaboravljeno, kao svaka igra… Onda je došlo nekoliko sjajnih sezona užičkog pozorišta… Bio je to početak pedesetih godina, i mi smo u tom pozorištu, smeštenom u zgradi predratnog bioskopa `Luksor´, videli sve ono što na početku treba vi-deti… Ko nije živeo u malom mestu nikada neće znati kolika je, i koliko je neprocenjiva, vrednost tih malih pozorišta…”
“To što je ovaj grad otvorio Pozorište, značilo je da neko u njemu želi da se on otvori svetu i svetskoj kulturi. Taj neko je znao da to što pozornica, iz praktičnih razloga, mora da bude uzdignuta bar jedan metar iznad tla, znači da ona ne samo doslovno, nego i simbolički, i suštinski, predstavlja drugi i viši nivo u odnosu na nivo pijace i ulice, na kome se odvija naš svakodnevni život. Taj neko je možda znao i da je pozornica, u stvari, drvena raskrsnica na kojoj se ukrštaju različiti putevi i sudbine. I možda je znao da put, kojim nešto iz sveta može ovde da dođe, i kojim odavde može da se ode u svet, vodi preko te drvene raskrsnice.
Preko te raskrsnice u Užice su stigli Skapeni, i Pometi, Tartifi i Žutilovi, stigle su Mirandoline i Petrunjele, Gospođe Vorn i Gospođe Živke ministarke, stigli su Šajloci i Kir-Janje, Buličovi i Glembajevi, Bopčinski i Dopčinski, Ujka Vanje i Stanoji Glavaši, Dezdemone i Koštane, revizori i malograđani, uobraženi bolesnici i rodoljupci, laže i paralaže, učene žene i pokondirene tikve, ožalošćene porodice i hvalisavi vojnici, mletački trgovci i seviljski berberi… Preko te drvene raskrsnice u Užice je počeo da stiže onaj čudesni glumački narod, kome je neizvesnost često jedina izvesnost, koji često nema sigurnost doma ni krova, ali koji je kod kuće svuda gde postoji pozorišna zavesa, i čiji su najsigurniji zidovi i bedemi pozorišne kulise….»
O zavičaju će kasnije reći: “Iako se država u kojoj živim stalno smanjuje, moj zavičaj je danas mnogo veći nego što je bio nekada. Zavičaj se ne poklapa sa državnim granicama.»
U tom i takvom Užicu Simović je završio osnovnu i srednju školu, a pedesetih godina dolazi u Beograd gde upisuje studije na Grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik na Filološkom fakultetu.
“Izgleda da sam u Beograd stigao u pravom trenutku», kaže Simović. “Tada je najzanimljivije bilo Beogradsko dramsko pozorište, čiji me je repertoar, sa savremenim delima, mladim glumcima i režijskim eksperimentima, zaista oduševljavao… Tada se osnivao Atelje 212, u zgradi `Borbe´…
Prve predstave koje su na mene ostavile snažniji utisak? One koje su me naljutile! Dobro ih se sećam: Joneskove Stolice i Sartrova drama Iza zatvorenih vrata. Dok sam ih gledao činilo mi se da se gušim, želeo sam da se otvori neki prozor, da uđe čist vazduh, da dune neki vetar… Cilj tih dela i jeste da izazovu to osećanje gušenja i teskobe kod gledaoca, ali ja sam od njih očekivao i nešto drugo, svežinu pobune protiv svega toga što su ona prikazivala. Moje nezadovoljstvo nije bilo ideološko, nego, tako da kažem, još osnovnije, biološko… Ne znam… mislim da čovek nema prava da govori drugima, ako nema nade…
Priznajem: ne volim, ne trpim beznađe. To ne znači da ga ne priznajem kao činjenicu, onda kad ono jeste činjenica. Ali ja beznađe nikad neću priznati kao definitvno. Jonesko, Sartr, pa i Beket – koga više cenim jer mislim da je dosledniji svojim idejama – ipak nisu moji pisci. To su, po mom osećanju, pisci jednog prelaznog perioda. Po jednom većem saznanju i života i pozorišta, meni je bliži Breht, kad nije previše tendenciozan, i bliži mi je Evgenije Švarc sa svojim Zmajem, ili Peter Vajs sa Mara-Sadom. Volim dela u kojima se osećaju životni sokovi. Neću da isključujem ni jednu pesničku ni pozorišnu mogućnost…”
Od jeseni 1958. godine, kada mu je užički Klub studenata štampao prvu zbirku pesama Slovenske elegije, čije je ponovljeno i redigovano izdanje štampano i 1971, Simović je objavio više pesničkih knjiga: Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (1983), Gornji grad (1990), Igla i konac (1992), Ljuska od jajeta (1998), Sabrane pesme (1999), Tačka (2004)…
Izbor iz Simovićevog pesništva objavqen je u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Hrast na Povlenu (1989), Perom i mastilom (1990), Istočnice i druge pesme (1994), Učenje u mraku (1995), Vidik na dve vode, Istočnice, Igla i konac (1998), Istina o ekserima (2001). Objavljene su i Najlepše pesme Ljubomira Simovića, u izboru Aleksandra Jovanovića (2002), i Sreda u subotu, u izboru Branka Kukića (takođe 2002).
Objavio je više knjiga eseja: Duplo dno (eseji o srpskim pesnicima, 1983, 1991); (treće izdanje, dopunjeno, pored ostalog, i esejima o komedijama Sterije i Nušića, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, uključujući i političke, štampani u knjigama Kovačnica na Čakovini (1997, 2004), Galop na puževima (1994, 1997), Novi galop na puževima (1999).
Dnevnik snova objavio je pod naslovom Snevnik u časopisu «Delo» (1987), a kao posebno i znatno dopunjeno izdanje objavljeno je 1998.
Dva izdanja knjige Užice sa vranama («hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika”), štampana su tokom 1996, (treće izdanje 2002).
Simovićeva Dela u pet knjiga objavljena su 1991.
Od 1998. godine, u toku je objavljivanje njegovih Odabranih dela, u izdanju «Stubova kulture”. (Do sada je objavljeno osam knjiga).
U martu 2005, pod naslovom Guske u magli, objavljen je Simovićev dnevnik, pisan u vreme bombardovanja NATO (24. mart – 15. jun 1999).
Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u «Šarganu», Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha u svetu postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade, Belgije i Južne Koreje.
Simovićeve pesme i drame su prevođene i štampane u posebnim knjigama, antologijama, zbornicima, književnim i pozorišnim časopisima, u mnogim zemljama. Šopalovići su objavljeni u poznatim pozorišnim časopisima Poljske («Dijalog»), Rumunije («Lumina») i Rusije (“Teatar”). Kao posebna knjiga doživeli su dva izdanja na francuskom (1989, 1995) i korejskom (2001), a Čudo u Šarganu na francuskom (2001).
Simović je priredio izabrane komedije Jovana Sterije Popovića, pod naslovom Laže i paralaže, i Branislava Nušića, pod naslovom Sumnjiva lica.
Simović je dobitnik više književnih i pozorišnih nagrada, među kojima su nagrada “Đorđe Jovanović», Zmajeva nagrada, Oktobarska i Sedmojulska, BIGZ-ova, Zlatan krst Kneza Lazara, “Branko Miljkovićî, «Isidora Sekulić”, «Desanka Maksimović», «Stefan Mitrov Ljubiša”, «Milan Rakić”, Isidorijana, Žička hrisovulja, Velika bazjaška povelja (koju dodeljuje Savez Srba u Rumuniji), Ramonda Serbica, Račanska povelja, «Vasko Popa», statueta “Joakim», «Biblios», Dučićeva nagrada i druge.
Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuće pozorište Šopalović (1986) i za Čudo u Šarganu (1993).
Kao predstave u celini, Simovićeve drame su tri puta bile pobednice Sterijinog pozorja: Putujuće pozorište Šopalović, u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Dejana Mijača (1986), Čudo u Šarganu, u izvođenju Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, u režiji Egona Savina (1993), i opet Čudo u Šarganu, u izvođenju Ateljea 212, u re-žiji Dejana Mijača (2002).
Petnaestog decembra 1988. godine Simović je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Pristupnu akademsku besedu, pod naslovom “Sterija među maskama», održao je na svečanom skupu SANU 30. maja 1995.
