Ponedeljak, 23. januar 2006. u 19:00 sati
autor izložbe i kataloga Aleksandra Milošević, kustos
Učestvuju
Raško V. Jovanović
Irfan Mensur
Aleksandra Milošević
S T E V A N S R E M A C
(Senta, 11. novembar 1855 – Soko banja, 12. avgust 1906)
rođen je u prelepoj Vojvodini u porodici krojača Avrama i majke Ekaterine Đorđević, ćerke uglednog sećanskog trgovca i člana Matice srpske i Gradskog veća, Filipa Đorđevića. Usled smrti oba roditelja u razmaku od samo šest godina, brigu o Stevanu i njegova dva brata, srednjem Jovanu i najmlađem Andreju, preuzeo je, prelaskom u Beograd 1868, ujak Jovan Đorđević, književnik i prevodilac, osnivač SNP-a u Novom Sadu i jedan od osnivača Narodnog pozorišta u Beogradu.
Ujak ga je upućivao na istorijske nauke i narodne legende što je jasno uticalo na odluku da 1874. upiše Istorijsko-filološki odsek Velike škole. Pristupio je srpsko-turskom ratu u đačkoj dobrovoljačkoj jedinici 1876-1878. Sledeće godine je završio školu i, u iščekivanju nastavničke službe, privremeno bio praktikant u Ministarstvu finansija, što ga je inspirisalo da kasnije napiše Vukadina. U dvadeset i četvrtoj godini bio je postavljen za predavača istorije i srpske književnosti u Nišu, orijentalnoj i patrijarhalnoj varoši; u gostionicama je oštrio svoje pero i ispisivao beležnicu iz koje je iznedrio vrhunska dela srpskog realizma, bivajući i učesnik i svedok preobražaja na raskrsnici vekova. Kao i svi realisti, zalagao se za objektivnu istinu, umetničku istinu koja mora biti očišćena od svega što je pristrasno i subjektivno, u kojoj je patrijarhalnost bila vrhunsko merilo etike.
Iz političkih razloga, bio je prebačen u Pirot gde je, tokom dvogodišnje nastavničke karijere, nastavio da piše pripovetke i vodi biblioteku a đake je pozdravljao stihovima: Ja sam Stevan Sremac iz bačvanske Sente, učim srpksu decu, ne živim od rente.
Vratio se u sasvim drugačiji Niš koji je gubio obrise orijentalnog i postajao evropski grad. Nakon gostovanja beogradskog Vračarskog pozorišnog društva početkom 1887. inicijativa za osnivanjem pozorišta je postala snažna, naročito uz podrške Milorada Petrovića, Đorđa Đoke Protića, nastavnike gimanzije Stevana Sremca, Spiru Kalika i Stevana Nikšića-Lalu.
Na zboru organizovanog zbog osnivanja Udruženja niškog pozorišta Sinćelić, 18. novembra 1890, formiran je Upravni pozorišni odbor u kome je bio i Stevan Sremac.
U Beogradu je susreo dolazak novog veka i doživeo punu stvaralačku zrelost. Od 1892. radio je kao profesor Treće beogradske gimnazije a tokom uprave Branislava Nušića bio je izabran za člana Književno-umetničkog odbora Narodnog pozorišta 22. jula 1900. uz Janka Veselinovića, dr Miroslava Spalajkovića i Stanislava Biničkog. Bio je prijatelj sa piscima kao što su Radoje Domanović, Janko Veselinović, Milorad Mitrović koji su pripadali radikalnoj stranci. Čitao je Getea, Šilera, Viktora Igoa, Tolstoja i Šekspira, ne zaboravljajući našeg Vuka, Daničića, Gundulića, Zmaja i Vojislava Ilića.
Dugo je šetao sam Skadarlijom i izbegavao je društvo, izvesno vreme je proveo u Mostaru u posetama Svetozaru Ćoroviću i Aleksi Šantiću, napisavši ¬Jeksik-adžiju.
Usled zaraze, dobio je jake bolove i jula 1906. požurio u Soko-banju na oporavak i odmor, gde je pisao pristupnu besedu kao redovni član Kraljevske akademije nauka i družio se sa ljudima raznih društvenih slojeva; poput Jakova Ignjatovića, voleo je duh starih vremena, kao da je osećao neki poziv da bude poslednji bard svega onoga što se gubilo, što je iščezavalo.
Umro je u Soko-banji 12. avgusta 1906. u 16 časova od trovanja krvi.
Njegove poslednje reči bile su: sada je sve lepo.
Iako mu je Jovan Skerlić zamerao što oslikava primitivne slojeve društva, Sremčev cilj je i potekao iz tih sredina iz kojih je crpio originalna obeležja konzervativne Srbije i stvorio živopisne priče o našem narodu. One su postale izazovna inspiracija pozorišnim stvaraocima još od Sremčevog doba i do današnjih dana su podložna raznim teatrološkim i scenskim tumačenjima i sudovima kritika i gledalaca.
ALEKSANDRA MILOŠEVIĆ, kustos
