Ponedeljak, 2. april 2007. u 19:00 sati
autor izložbe i kataloga Mirjana Odavić, viši kustos
Učestvuju
Branko Milićević Kockica
Hor pužići
i autor izložbe
Izložbu otvara
Tanja Aleksić Peternik
Pozdravna reč
Ksenija Radulović
Priča o jednom od najpopularnijih dečijih teatara na našim prostorima, Pozorištancetu ‘Puž’, evo, traje punih trideset godina. Njeno pripovedanje započeli su, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, Branko Milićević Kockica i Slobodanka Caca Aleksić. Svojim istrajnim i profesionalnim radom učinili su da ono danas predstavlja nezaobilaznu ustanovu kulture bez koje je gotovo nemoguće zamisliti odrastanje i vaspitavanje mladih generacija.
Ovo profesionalno repertoarsko pozorište za decu imalo je dva perioda u svom razvoju. Prvi obuhvata vreme od 1977. do 1987, kada se zvalo Putujuće pozorištance ‘Puž’, i kada su gostovali u skoro hiljadu i dve stotine gradova, igrajući u školama, domovima kulture, sportskim halama, oko hiljadu i pet stotina predstava. Predstave su bile mobilne, prilagođavane minimalnim scenskim uslovima, sa jednostavnim i skromnim dekorom, bez svetlosnih efekata, ali sa odličnom glumom i dobrim ozvučenjem. Iz tog vremena datiraju predstave kao što su Brankov urnebes, Džinovska torta i Šašavi kviz, koje se i danas nalaze na repertoaru ‘Pužića’.
Posle deset godina putovanja, lutanja, traženja, Pozorištance ‘Puž’ najzad je dobilo svoj krov nad glavom u ulici Božidar Adžija, broj 21, te izbacuje iz svog imena ono Putujuće (mada u goste ide vrlo rado!). Stalan prostor, iako minijaturan, omogućio im je napredak u kvalitetu predstava, nove “mogućnosti izmaštavanja“, bolju i bogatiju opremu predstave, stvaranje fundusa za raskošniji dekor i kostim.
Na repertoaru su se našle tri vrste predstava: muzičke, za one najmlađe (sa dečijim horom: Ali Branko i 40 pužića, Leptiriću šareniću, Kockica …), dramske, uglavnom bajke u modernizovanom obliku, namenjene malo starijima i sa kojima nastupaju na raznim festivalima (Julija i Romeo, Pinokio, Ivica i Marica, Nevaljala princeza i druge), i kontakt predstave, sa dosta priče, šale i igre, to jest “komadi koji u osnovi imaju direktnu komunikaciju sa gledaocima“.
Najveći broj predstava napisao je Branko Milićević, pridržavajući se nekih svojih pravila, a Slobodanka Aleksić je najveći broj njih režirala. Zajedno, strogo vode računa da i odraslima, to jest roditeljima bude zabavno (što se veliki broj nas i uverio), jer dete sa “roditeljem nastavlja priču o predstavi i kad se vrati kući, i u tome je njeno produženo dejstvo“.
Pozorištance ‘Puž’ je 29. aprila 1998, postalo “gradsko dete“, to jest od trajne radne zajednice je preraslo u gradsko pozorište za decu, čiji je osnivač Skupština grada Beograda.
Iako sa malim brojem stalno zaposlenih, Pozorištance ‘Puž’ postalo je, na daleko, poznato po dobrim predstavama, u kojima gostuju vodeća imena našeg glumačkog sveta, poput Petra Kralja, Svetlane Bojković, Seke Sabljić, Branislava Zeremskog, Danice Maksimović i mnogih drugih.
Branko Milićević Kockica i Slobodanka Caca Aleksić su uspeli da stvore pravo pozorište, gde deca i njihovi roditelji dolaze da vide lepu predstavu, sa dobrom scenografijom, lepim kostimima, dobrom muzikom i još boljom glumom. Stvorili su teatar koji je sazdan po meri dece, prema njihovim željama i interesovanjima, zadovoljavajući njihove potrebe za igrom, ali i urođenu radoznalost. Od predstava sa jednim glumcem, koje Milićević naziva “monogalamama“ do predstava sa deset i više izvođača, sve je u njima podređeno njegovoj visosti – malom gledaocu. U njima nema surovosti, negativni likovi se na kraju uvek pokaju, doživljavajući tako unutrašnji preobražaj i postaju dobri, i uvek postoji jedna vaspitna nota, jer bez toga Pozorištance ‘Puž’ bi izgubilo svoju osnovnu namenu.
Da su dobri, a možda i najbolji pokazuju nam mnogobrojna priznanja i nagrade koje su zasluženo dobili na raznim festivalima pozorišta za decu, sve učestalije pozorišne kritike, ali i uvek puna sala, ma gde igrali – jer “Puž“ ostaje oaza za vežbanje dobrote i radosti nebrojenih vrsta!“
MIRJANA ODAVIĆ, viši kustos
