Четвртак, 27. септембар 2007. у 19:00 сати
аутор изложбе и каталога Александра Милошевић, кустос
Учествују
Ангелина Атлагић
Томаж Пандур
Александра Милошевић
Поштоване даме и господо,
вечерас се Позоришни музеј претвара у живо позориште. Костими Ангелине Атлагићкоји су пред нама, наиме, не припадају галеријама, ни музејима, ни фундусима, ни колекцијама, они припадају живом позоришту и његовим глумцима. Припадају тренуцима на сцени, тренуцима заустављеног времена, припадају емотивној архитектури време – простора. Ангелинин костим никада није одело којег носи јунак на сцени, њезин костим је увек покретна скулптура у времену, где по правилу, као и у нашој новој заједничкој представи Барроцо у Шпанији ’…свила пуца под додирима страха и лепоте…’
Ангелина ваја из структуре мисаоне и емотивне матрице представе, ствара у креативном процесу рађања представе са минуциозним, тако субтилним ослушкивањем најфинијих и најскривенијих импулза. Те импулзе трансформише са невероватном снагом, знањем и продорношћу у нове, уникатне каноне лепоте, у визуални склад слика, којих никада раније нисмо видели. Слике хексаграма тренутака. Архетипске слике, које говоре свима разумљивим језиком. Језиком, којег разумије и трећи миленијум. То су слике погледа у средиште времена. То су увек Метаморфозе. Трансформације. Мутације. Метемпсихозе. Уметнички изазови највишег реда, најрискантнији и најрадикалнији.
Костимографија је већ одавно изашла из позоришних граница, налазимо је на улицама, у сликарству, на филму, у архитектури… Повијест одјеће припада уметности. Нема ничег тривијалног у моди. Стандарди лепоте су концептуализације које пројицира свака култура. Костимографија је ушла у моду, мода у костимографију. И Ангелина је, као и Џон Галијамо, Жан Пол Готје и Том Форд, померила границе властите стваралачке слободе и претворила костим у скулптуру, у мисао, у самостални уметнички објекат. Више од стотину представа, опера, балета и филмова у Шпањолској, у Русији, Словенији, Грчкој, Србији, Македонији, Црној Гори, Јапану, Исраелу, Америци – говоре саме за себе.
Редитељи се слажемо да је стварање с Ангелином увек врло узбудљиво путовање у времену, у дубине људске душе, у светове пуне светлости и таме, у мистериозне просторе баржуна, свиле и голе коже, у свет боја и не-боја, у одсјаје у тами, у свет мисаоне елеганције и лепоте.
Принцеза југославенског позоришта, као што смо је називали у деведесетим годинама прошлога века, постала је велико име светске костимографије – данас је са поносом сврставамо уз бок највећих креатора сувремене костимографије: Сенди Пауел, Милене Канонеро, Габријеле Пескући и Ан Рот.
Између свих њих, ја се увек одлучим за сурадњу и путовање са Ангелином. Она је наиме једина између њих, која никада не облачи глумца. Ангелина му помаже да се свуче. Да би, као и она, могао говорити истину.
Бела Ханваш каже да је ’.. Леонардо имао Мистично око. Али ствар се ту не завршава. Леонардо је имао Магичну руку. Ни ту се ствар не завршава. Јер су рука и око код њега били Једно. И Једно је код њега било виђење и дјеловање. Ако то Једно само гледа, види и зна, проживљава и схваћа то се зове Мистика. Ако пак то Једно обликује и ствара, дјелује, чини, то се зове Магија…’
Магија Ангелине Атлагић.
Даме и господо, велика ми је част да вама могу вечерас пожелети добродошлицу у Великом казалишту Ангелине Атлагић.
ТОМАЖ ПАНДУР
Говор на отварању изложбе
КРУПНИ ПЛАН – CLOSE-UP (ПОЗОРИШНИ ДИЗАЈН АНГЕЛИНЕ АТЛАГИЋ 2000-2007)
Музеј позоришне уметности Србије у Београду,
27. септембра 2007.
