Уторак, 22. април 2008. у 19:00 сати
аутор изложбе и каталога Александра Милошевић, кустос
Учествују
Ксенија Радуловић
Изложбу ће отворити:
Јован Ћирилов
Визуени идентитет једног позоришта почиње архитектуром зграде у којој публика, радознало и са ишчекивањем, постаје део њене илузије: прилаз здању, улаз, дочек особља позоришта, ликовно уређење и атмосфера фоајеа, програми представа које их чекају када улазе на магична врата позоришне сале. Илузију измишљају писци, на сцену је постављају редитељи, простор оживљавају сценографи, глумце трансформишу костимографи у јунаке приче која није увек илузија, већ понекад сурова стварност. Музичке боје које дају потребан тон представи; грмљавине, ветрови (метеоролошки услови), спољна дешавања; дан и ноћ (одређивање времена), или само акцентовање штимунга осветљењем дела су оних невидљивих стваралаца који доприносе визуелизацији илузије.
Југословенско драмско позориште је, поред репертоарских успеха, готово од оснивања предњачило на плану свеукупног визуелног идентитета за који је најзаслужнији Бојан Ступица.
Сценографи су првенствено били сликари, попут Ериха Декера који је био чувен, поред ликовних решења, по макетама које је израђивао за сваку сценографију и Живорада Савића – Жире који је био редак сликар позоришта чија се ’рука’ видела више него сама сценографија. Спрега редитеља и сценографа утиче на осветљење, које поред своје основне функције стварања атмосфере, може мењати боју декору и костимима. Одећа ликова није само одевни предмет или одраз епохе комада, већ често вешта стилизација карактера, надградња редитељских и сценографских замисли.
Креативности наших сценографа и костимографа добијају коначан облик у столарским, фарбарским, кројачким радионицама пре него што заузму место илузије која магично већ шездесет година.
У почетку су позоришни програми били скромни у подацима и естетским решењима. Од Милана Дединца, они су по културно-историјским мерилима били обогаћени ликовним прилозима (карикатурама, цртежима, вињетама) које су често тражене од сликара који су их поклањали Позоришту (Џумхур, Шеика…). Плакати су, међутим, више били усмерени на детаље поделе и мењани су свакодневно, а разликовали су се од премијерних по насловима дела истакнутих црвеном бојом. Владислав Лалицки је увео значајну промену појавом уникатног сликаног плаката, који је стајао у витринама испред Позоришта и ширио ликовност Позоришта изван сцене и позоришних програма. Од управе Јована Ћирилова, дизајном Савете и Слободана Машића, квадратни облик програма је стандардизован као постојаност препознатљиве форме ЈДП-
а до данас, када су плакати и програми повезани међусобном ликовношћу.
АЛЕКСАНДРА МИЛОШЕВИЋ, кустос
