Utorak, 22. april 2008. u 19:00 sati
autor izložbe i kataloga Aleksandra Milošević, kustos
Učestvuju
Ksenija Radulović
Izložbu će otvoriti:
Jovan Ćirilov
Vizueni identitet jednog pozorišta počinje arhitekturom zgrade u kojoj publika, radoznalo i sa iščekivanjem, postaje deo njene iluzije: prilaz zdanju, ulaz, doček osoblja pozorišta, likovno uređenje i atmosfera foajea, programi predstava koje ih čekaju kada ulaze na magična vrata pozorišne sale. Iluziju izmišljaju pisci, na scenu je postavljaju reditelji, prostor oživljavaju scenografi, glumce transformišu kostimografi u junake priče koja nije uvek iluzija, već ponekad surova stvarnost. Muzičke boje koje daju potreban ton predstavi; grmljavine, vetrovi (meteorološki uslovi), spoljna dešavanja; dan i noć (određivanje vremena), ili samo akcentovanje štimunga osvetljenjem dela su onih nevidljivih stvaralaca koji doprinose vizuelizaciji iluzije.
Jugoslovensko dramsko pozorište je, pored repertoarskih uspeha, gotovo od osnivanja prednjačilo na planu sveukupnog vizuelnog identiteta za koji je najzaslužniji Bojan Stupica.
Scenografi su prvenstveno bili slikari, poput Eriha Dekera koji je bio čuven, pored likovnih rešenja, po maketama koje je izrađivao za svaku scenografiju i Živorada Savića – Žire koji je bio redak slikar pozorišta čija se ’ruka’ videla više nego sama scenografija. Sprega reditelja i scenografa utiče na osvetljenje, koje pored svoje osnovne funkcije stvaranja atmosfere, može menjati boju dekoru i kostimima. Odeća likova nije samo odevni predmet ili odraz epohe komada, već često vešta stilizacija karaktera, nadgradnja rediteljskih i scenografskih zamisli.
Kreativnosti naših scenografa i kostimografa dobijaju konačan oblik u stolarskim, farbarskim, krojačkim radionicama pre nego što zauzmu mesto iluzije koja magično već šezdeset godina.
U početku su pozorišni programi bili skromni u podacima i estetskim rešenjima. Od Milana Dedinca, oni su po kulturno-istorijskim merilima bili obogaćeni likovnim prilozima (karikaturama, crtežima, vinjetama) koje su često tražene od slikara koji su ih poklanjali Pozorištu (Džumhur, Šeika…). Plakati su, međutim, više bili usmereni na detalje podele i menjani su svakodnevno, a razlikovali su se od premijernih po naslovima dela istaknutih crvenom bojom. Vladislav Lalicki je uveo značajnu promenu pojavom unikatnog slikanog plakata, koji je stajao u vitrinama ispred Pozorišta i širio likovnost Pozorišta izvan scene i pozorišnih programa. Od uprave Jovana Ćirilova, dizajnom Savete i Slobodana Mašića, kvadratni oblik programa je standardizovan kao postojanost prepoznatljive forme JDP-
a do danas, kada su plakati i programi povezani međusobnom likovnošću.
ALEKSANDRA MILOŠEVIĆ, kustos
