Комеморација поводом смрти
Милосава Буце Мирковића,
есејисте, позоришног критичара и књижевника,
одржава се
у петак, 27. септембра 2013. године у подне
у просторијама Музеја позоришне уметности Србије
Говоре Миладин Шеварлић, Ксенија Шукуљевић Марковић, Иван Бекјарев, Драган Колунџија, Мирјана Вукојчић, Јелена Жигон и Живорад Ајдачић.
Из биографије Буце Мирковића
Рођен 1932. године од оца др. Милана и мајке Наде Петровић, у Александровцу жупском, крушевачком и немањићком. Малу матуру положио у родном граду, велику матуру у Пожаревцу, где је већ увелико писао и објављивао песме, књижевне и позоришне критике. Затим, уписао Стоматолошки факултет у Београду, али после две године прешао на Филозофски. У студентски културни, политички и књижевни живот укључио се 1952. године, радећи и пишући у „Студенту“, где је, између осталих текстова, објавио своју прву позоришну критику: „Стаклене менажерије“ у Београдском драмском позоришту, и релативно компотентне књижевне критике о „Коренима“ Добрице Ћосића.
Са Мухаремом Первићем 1968. године улази у редакцију најбољег и најпресуднијег часописа „Дело“, где ће остати до 1983. године.
Сарађује у „Летопису“, „Књижевности“, „Позоришној култури“,“Видицима“,“Младости“ и „Београдској недељи“, где је деловао и као уредник културних рубрика, а најдужи новинарски рад посветио је „Политици-експрес“ и „Нину“.
У међувремену био генерални секретар Српске књижевне задруге и управник Југословенског драмског позоришта. Последњих петнаест година пише редовну књижевну критику у „Илустрованој политици“. За собом има преко 16000 наслова и четрдесет књига.
Буца Мирковић не пева о себи. Он хоће свет. Али зна да су све релације започеле овде и да се у Жупи александровачкој тако често окончавају, као да је, пишући песму само за тај свој родни крај чувао. С овом поезијом стално излазите на неке чистине, кроз упарађене пределе, пред зреле слике, издељене из богатог, травнатог, грабуљавог, бокоравог, пасијанс језика, у коме вазда живи поетско и кад није немир, ни урнебес, ни бодеж, већ кад сневате слатко и слажете „варку на варку“.
…
Мирковић је занимљива и особена појава у нашој послератној књижевној критици. Његови погледи на књижевност, посебно на лирику не наслањају се на туђа естетска учења, нити изграђују строго научну апаратуру којим би их изложио. Мирковић, једноставно, воли поезију и песнике (код многих критичара оваква склоност се не примећује), па сво поуздање тражи и изражава кроз искључиво свој доживљај поезије. То је пример новог експресионизма у критици. Поезија је, просто, изазов једном темпераменту да своје утиске снажно закува и живахно изрази, поричући правила хладнокрвне анализе.
Свој језик Мирковић прилагођава бујности, стишаности или елеганцији сваког песника понаособ. И не плаши се импровизација исхитрених ставова и судова који се могу опорећи. Било како да пише, Мирковић ни у ком случају свог читаоца не удаљује од поезије о којој збори, него чини све да јој га примакне и задржи уз њу.
Децембра 2004. године, жири Удружења књижевника Србије, одлучио је да песнику и есејисти, Милосаву Мирковићу-Буци, на свечаној седници Удружења, додели престижну награду Удружења књижевника Србије за „Животно дело“ (За целокупно књижевно дело).
У издању библиотеке „Савременик“ Српске књижевне задруге објављена је књига огледа о поезији и песницима „Певање и сневање књижевног критичара и песника Милосава Мирковића“.
[преузето са riznicasrpska.net]
