Понедељак, 29. јун 2015. у 19:00 сати
аутор изложбе и каталога Олга Марковић, музејски саветник
Учествују
Зоран Стаматовић, управник НП Ужице
Олга Марковић, музејски саветник
Изложбу ће отворити
Љубомир Симовић, академик
У овом градићу с две цркве и пет пијаца (дрварском, зеленом, ракијском, сточном и житном), са две основне школе (једном градском, ужичком, и другом сеоском, буарком), с реалном гимназијом и Учитељском школом, с ковачком и поткивачким, браварским и казанџијским, цреварским и ледерским, вуновлачарским и бојаџијиским, с опанчарским, коларским, столарским, берберским и гвожђарским радњама, с потоцима и јавним чесмама, с реком, и с две електричне централе на тој реци, са железничком станицом, колницом и ложионицом, с ткачницом, пушкаром и кожаром, с малим и великим парком (у чијим су се павиљонима пре рата понекад одржавали променадни концерти), с бакалницама, пекарама и кафанама, с три хотела и једним фотографом, с две касарне, са сокаланом и јавним купатилом, с две воденице и једним парним млином, с три апотеке и болницом, с две мале приватне штампарије и, ако се добро сећам, с две књижаре, и са силуетом оронуле средњовековне тврђаве изнад свега тога, једне септембарске вечери 1945, у згради предратног биоскопа “Луксор” у ужичкој главној улици, отворено је Позориште.
То што је овај град отворио Позориште, значило је да неко у њему жели да се он отвори свету и светској култури. Тај неко је знао да то што позорница, из практичних разлога, мора да буде уздигнута бар један метар изнад тла, значи да она не само буквално, него и симболички и суштински, представља један други и виши ниво у односу на ниво пијаце и улице, на коме се одвија наш свакодневни живот. Тај неко је можда знао и да је позорница, у ствари, дрвена раскрсница не којој се укрштају различити путеви и судбине. И можда је знао да пут, којим нешто из света може овде да дође, и којим одавде може да се оде у свет, води преко те дрвене раскрснице.
Преко те расркснице у Ужице су стигли Скапени и Помети, Тартифи и Жутилови, стигле су Мирандолине и Петруњеле, Госпође Ворн и Госпође Живке министарке, стигли су Шајлоци и Кир Јање, Буличови и Глембајеви, Бопчински и Допчински, ујка Вање и Станоји Главаши, Дездемоне и Коштане, ревизори и малограђани, уображени болесници и родољупци, лаже и паралаже, учене жене и покондирене тикве, ожалошћене породице и хвалисави војници, млетачки трговци и севиљски бербери…
ЉУБОМИР СИМОВИЋ
Погледајте снимак са отварања изложбе!
