Уторак, 27. јун 2017. у 19:00 сати

аутор изложбе и каталога Биљана Остојић, кустос

Учествују

Бранислав Недић, управник Крушевачког позоришта
Спасоје Ж. Миловановић, драматург
Зоран Карајић, глумац
Марко Живић, глумац

Изложбом и каталогом о седамдесет година од оснивања Крушевачког позоришта (КП), Музеј позоришне уметности Србије учествује у јубилеју једног од, најнаграђиванијих српских позоришта.
Динамична аматерска активност није била довољна за оснивање сталног позоришта у Крушевцу. Спона између предратног аматеризма и оснивања професионалног позоришта био је професор Бора Михаиловић, редитељ, глумац, оснивач и први управник КП. Прва представа, Родитељски дом Валентина Катајева у режији Мије Наупарца одиграна је 1. маја 1946. у адаптираној кафани „Касина“. У прве три послератне представе, дебитантске наступе имали су, касније познати српски глумци: Олга Станисављевић и Властимир Ђуза Стојиљковић у Родитељском дому, Радмила Савићевић у Госпођи министарки (1946), Миодраг Петровић Чкаља и Милан Пузић у Руском питању (1947).
После тринаест година, КП било је у групи „укинутих позоришта“ (због финансијске неодрживости и репертоарског прелаза од традиционално-фолклорног, до пренаглашено авангардног, за који публика још није била спремна).
Пауза између 1959 и 1969. није зауставила приказивање представа, напротив; допрнос су дали многобројни глумци, рођени у Крушевцу, с пригодном титулом „завичајни“: Љубинка Бобић, Миодраг Петровић Чкаља, Милан Пузић, Радмила Савићевић, Мирослав Петровић… У међувремену, Крушевац је постао индуструјски град, те је привреда обновила зграду Дома трговачке омладине, „најлепше позоришне дворане у ужој Србији“. За непрекинуту активност и поновно оснивање позоришта 1969. заслужни су професор Момир Брадић, први управник и глумци Љиљана Токовић, Андреја Златић, Милорад Ђорговић. Поред позоришта у Пироту и Врању, још је само Крушевачко позориште наставило професионални рад. Режијом Коломбе Михајло Викторовић је крушевачком позоришту донео прве велике фестивалске награде (на Сусретима „Јоаким Вујић“ 1972). Најгледанија и најпопуларнија у том периоду била је представа Николетина Бурсаћ у режији Томе Курузовића.
За историју и развој КП веома је важан долазак редитеља Јована Путника 1973. Поред успелих режија, Путник је конципирао и рад Сцене за децу (Скаска о рибару и рибици, 1975) и будуће Мале сцене. Прву награду за најбољу представу у целини, донела је КП Путникова режија Њеточке Њезванове на Фестивалу „Јоаким Вујић“ 1975. и Хроника о Мармеладовима, добила је чак седам награда на Фестивалу „Јоаким Вујић“ у Нишу 1974. Мала сцена њему у част носи име „Јован Путник“.
Редитељ Небојша Брадић, у КП од 1982. избором представа и режијама (31 укупно), уводио је репертоарске, креативне, естетске промене. Био је уметнички директор од 1986, управник од 1991. до 1996. (на Фестивалу „Јоаким Вујић“ Брадић је добио шест награда за режију и награду за најбољу представу). Крушевачко позориште у групи је привилегованих са најважнијом позоришном наградом – Стеријином. Андрићева Проклета авлија у режији и драматизацији Небојше Брадића на 45. Стеријином позорју 2000. била је апсолутни победник (представа у целини, режија и драматизација, укупан ауторски пројекат, награда Небојши Дугалићу за улогу Карађоза, награда округлог стола критике). Проклета авлија је и на 4. Фестивалу босанско-херцеговачке драме у Зеници 2005. проглашена за најбољу.
Деведесетих година Крушевачко позориште ангажује афирмисане редитеље: Љубомира Муција Драшкића (режирао Шуму и Јаје), Милана Караџића (Театар чудеса, Дон Жуан, Путовање господина Перишона), Љубослава Мајеру (Хасанагиница, учешће на Стеријином позорју, 1998), Јагоша Марковића (Ћелава певачица, награда за представу, режију и улогу Милене Дравић на Фестивалу Дани комедије, 1998). Популарне комедије, „чудесно добре представе за децу“, савремени текстови и нови, копродукцијски модел, као исплатив начин умрежавања српских позоришта и децентрализација културне понуде, концепт је између 2000. и 2016. Награђене представе у овом периоду су: Лаки комад у режији Даријана Михајловића (награда за режију на Данима комедије 2001), Свињски отац у режији Егона Савина (између осталих награда, најбоља представа на Фестивалу „Јоаким Вујић“ 2005), Дундо Мароје у режији Кокана Младеновића (између осталих, апсолутни победник на Данима комедије 2010). Успешне копродукције: Лепотица Линејна у режији Милоша Јагодића (награда за најбољу представу на Позоришном фестивалу у Аранђеловцу 2015), Пут око света у режији Југа Радивојевића (између осталих, најбоља представа на Данима комедије 2011), Девестопетнаеста у режији Милана Нешковића (између осталих, најбоља представа на Фестивалу „Театар у тврђави“ 2014), Доктор Нушић у режији Кокана Младеновића (преко 20 награда, најбоља представа у целини на Данима комедије 2015).
Сезона 2004/2005. најтрофејнија је и најбогатија у историји КП – изведено је 126 представа, на 14 фестивала „скупљено“ је 25 награда, позориште је добило Видовданску повељу града Крушевца. Сцена за децу традиционална је константа у раду КП (прва представа Снежана и седам патуљака, у режији Боре Миахиловића, 1952), Тајна чаробне музике у режији Миодрага Динуловића 1999, (осамнаест година на сцени), Лепотица и звер у режији Зорана Лозанчића 2008. (најбоља на фестивалу у Котору и Малом Јоакиму). Доминантну улогу у историји КП имају глумци, „ђаци професора Михаиловића“: Радмила Савићевић, Бата Паскаљевић, Божидар Савићевић, Милан Пузић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Олга Станисављевић, Ташко Начић, Зорица Стефановић, Воја Мирић, Миодраг Петровић Чкаља (најдражи ђак професора Михаиловића). Прваци: Милија Вуковић, Љиљана Токовић, Љиљана Ђоковић, Томислав Трифуновић, Зоран Карајић… Од 2002. у реализацији је пројекат посвећен крушевачким глумцима, јединствен у Србији – Трг глумаца. КП има највише награда за најбољу представу на Фестивалу Дани комедије (5). КП препознатљиво је у српском културном простору и већ дуго бољи је део српске позоришне понуде (има највише награда за најбољу представу на фестивалу Дани комедије -5-). Деведесетих година било је једно од три најуспешнија позоришта у Србији. По анкети критичара за најбоље је проглашено 1999. Уз стално „отворена врата“, путовања, двосмерна гостовања, размену, Крушевачко позориште опстаје без обзира на околности или упркос њима. Већ садамдесет година.