Ponedeljak, 20. novembar 2017. u 19:00 sati
autor izložbe i kataloga Mirjana Odavić, muzejski savetnik
Učestvuju
Dobrila Boba Stojnić
Predrag Miki Manojlović
i autorka.
Stanislava Staša Pešić, dramska prvakinja i istaknuta filmska i televizijska glumica, svoj talenat, šarm i jednostavan nenametljiv način igranja u svim žanrovima, od komičnih do tragičnih, utkala je u istoriju srpskog i jugoslovenskog glumišta.
Stalni član Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, postala je 1964. godine i za tri i po decenije, odigrala preko četrdeset uloga u domaćem i stranom repertoaru. Prisetimo se samo nekih: Margaret u Tomasu Moru, Anđelija u Maksimu Crnojeviću, Ismena u Antigoni, Lanasa u I smrt dolazi na Lemno, Ana Gutjar u Švabici, Sostrata u Mandragoli, Uršula u Ribarskim svađama, Maša u Galebu, Knjeginja u Princu od Homburka, Rozalinda u Kako vam drago, Ana u Dijamantskoj ogrlici, ali i njene poslednje, Meri Kavan Tajron u predstavi Dugo putovanje u noć, za koju je dobila jedinu pozorišnu nagradu.
Osim na scenama svog matičnog pozorišta, nastupala je i u Ateljeu 212 (Arsenik i stare čipke), pozorištu „Pod razno“ (Frede, laku noć), Domu kulture „Vuk Karadžić“ (Kako voli druga strana), pozorištu „Puž“ (Čarobni prašak, Trinaest časovnika).
U jednom momentu svog profesionalnog života oprobala se i u monodrami, sama adaptirajući tekst knjige Pismo nerođenom detetu poznate italijanske novinarke Orijane Falači. Ohrabljena uspehom, pravi i predstavu To smo mi, u sopstvenoj režiji, koja je obuhvatala kolaž tekstova Duška Radovića, Brane Crnčevića, Novaka Novaka i Milovana Vitezovića.
Na filmu je prvi uspeh postigla već sa dvadeset godina, 1961, tumačeći dramski lik Saše u filmu Pesma, reditelja Radoša Novakovića. Prepoznavši njen talenat, fotogeničnost, prilagodljivost kameri, narednih godina, nižu se uloge u filmovima: Medaljon sa tri srca, Pravo stanje stvari, Štićenik (Nagrada za najbolju glumicu na „Filmskim susretima“ u Nišu, 1966), Kuda posle kiše, Priča koje nema, Na papirnatim avionima, Tri sata za ljubav (Treća nagrada za žensku ulogu na „Filmskim susretima u Nišu, 1968), Raskorak, Bog je umro uzalud, Kako je propao rokenrol, Mi nismo anđeli, Gnjurac.
Najveću popularnost ipak joj je donela televizija i gotovo je ne moguće pobrojati u koliko je sve serija, filmova, drama, zabavnih, dečijih, kulturnih i drugih emisija igrala za trideset i pet godina. Ni ona sama nije pamtila, ali najdraže su joj bile: En den dinus, Hiljadu zašto, Sačulatac, Ceo život za godinu dana, Ću ćeš će i naravno Pozorište u kući, koje joj je donelo i najveću popularnost: „Žene u Zagrebu su se oblačile kao ja, u Ljubljani su se kao ja češljale, u Skoplju smejale kao ja“.
Nekoliko meseci pred smrt objavljena je i njena ispovedna knjiga, ustvari zbirka pisama, Devetnaest društvenih igara, u kojoj je sa puno mudrosti, iskrenosti i nekonvencionalnog odnosa prema smrti, ostavila jedinstveno svedočanstvo o svojoj borbi sa bolešću, o političkim zbivanjima, o svom životu kao i o svom iskustvu u glumačkom poslu.
Umrla je 20. novembra 1997, u svojoj 56 godini. Iza sebe je ostavila mnogobrojne „neobične, začudne, ljupke, tamno osenčene“ likove, ostvarene u teatru, filmu i na televiziji, koji još uvek žive u sećanju mnogih njenih savremenika ali i mlađih koji su putem „malih ekrana“ i „celuloidne trake“ bili u mogućnosti da je gledaju.
MIRJANA ODAVIĆ, muzejski savetnik
Pogledajte snimak sa otvaranja izložbe!
