Понедељак, 23. јануар 2006. у 19:00 сати
аутор изложбе и каталога Александра Милошевић, кустос
Учествују
Рашко В. Јовановић
Ирфан Менсур
Александра Милошевић
С Т Е В А Н С Р Е М А Ц
(Сента, 11. новембар 1855 – Соко бања, 12. август 1906)
рођен је у прелепој Војводини у породици кројача Аврама и мајке Екатерине Ђорђевић, ћерке угледног сећанског трговца и члана Матице српске и Градског већа, Филипа Ђорђевића. Услед смрти оба родитеља у размаку од само шест година, бригу о Стевану и његова два брата, средњем Јовану и најмлађем Андреју, преузео је, преласком у Београд 1868, ујак Јован Ђорђевић, књижевник и преводилац, оснивач СНП-а у Новом Саду и један од оснивача Народног позоришта у Београду.
Ујак га је упућивао на историјске науке и народне легенде што је јасно утицало на одлуку да 1874. упише Историјско-филолошки одсек Велике школе. Приступио је српско-турском рату у ђачкој добровољачкој јединици 1876-1878. Следеће године је завршио школу и, у ишчекивању наставничке службе, привремено био практикант у Министарству финансија, што га је инспирисало да касније напише Вукадина. У двадесет и четвртој години био је постављен за предавача историје и српске књижевности у Нишу, оријенталној и патријархалној вароши; у гостионицама је оштрио своје перо и исписивао бележницу из које је изнедрио врхунска дела српског реализма, бивајући и учесник и сведок преображаја на раскрсници векова. Као и сви реалисти, залагао се за објективну истину, уметничку истину која мора бити очишћена од свега што је пристрасно и субјективно, у којој је патријархалност била врхунско мерило етике.
Из политичких разлога, био је пребачен у Пирот где је, током двогодишње наставничке каријере, наставио да пише приповетке и води библиотеку а ђаке је поздрављао стиховима: Ја сам Стеван Сремац из бачванске Сенте, учим српксу децу, не живим од ренте.
Вратио се у сасвим другачији Ниш који је губио обрисе оријенталног и постајао европски град. Након гостовања београдског Врачарског позоришног друштва почетком 1887. иницијатива за оснивањем позоришта је постала снажна, нарочито уз подршке Милорада Петровића, Ђорђа Ђоке Протића, наставнике гиманзије Стевана Сремца, Спиру Калика и Стевана Никшића-Лалу.
На збору организованог због оснивања Удружења нишког позоришта Синћелић, 18. новембра 1890, формиран је Управни позоришни одбор у коме је био и Стеван Сремац.
У Београду је сусрео долазак новог века и доживео пуну стваралачку зрелост. Од 1892. радио је као професор Треће београдске гимназије а током управе Бранислава Нушића био је изабран за члана Књижевно-уметничког одбора Народног позоришта 22. јула 1900. уз Јанка Веселиновића, др Мирослава Спалајковића и Станислава Биничког. Био је пријатељ са писцима као што су Радоје Домановић, Јанко Веселиновић, Милорад Митровић који су припадали радикалној странци. Читао је Гетеа, Шилера, Виктора Игоа, Толстоја и Шекспира, не заборављајући нашег Вука, Даничића, Гундулића, Змаја и Војислава Илића.
Дуго је шетао сам Скадарлијом и избегавао је друштво, извесно време је провео у Мостару у посетама Светозару Ћоровићу и Алекси Шантићу, написавши ¬Јексик-аџију.
Услед заразе, добио је јаке болове и јула 1906. пожурио у Соко-бању на опоравак и одмор, где је писао приступну беседу као редовни члан Краљевске академије наука и дружио се са људима разних друштвених слојева; попут Јакова Игњатовића, волео је дух старих времена, као да је осећао неки позив да буде последњи бард свега онога што се губило, што је ишчезавало.
Умро је у Соко-бањи 12. августа 1906. у 16 часова од тровања крви.
Његове последње речи биле су: сада је све лепо.
Иако му је Јован Скерлић замерао што осликава примитивне слојеве друштва, Сремчев циљ је и потекао из тих средина из којих је црпио оригинална обележја конзервативне Србије и створио живописне приче о нашем народу. Оне су постале изазовна инспирација позоришним ствараоцима још од Сремчевог доба и до данашњих дана су подложна разним театролошким и сценским тумачењима и судовима критика и гледалаца.
АЛЕКСАНДРА МИЛОШЕВИЋ, кустос
