Četvrtak, 27. septembar 2007. u 19:00 sati
autor izložbe i kataloga Aleksandra Milošević, kustos
Učestvuju
Angelina Atlagić
Tomaž Pandur
Aleksandra Milošević
Poštovane dame i gospodo,
večeras se Pozorišni muzej pretvara u živo pozorište. Kostimi Angeline Atlagićkoji su pred nama, naime, ne pripadaju galerijama, ni muzejima, ni fundusima, ni kolekcijama, oni pripadaju živom pozorištu i njegovim glumcima. Pripadaju trenucima na sceni, trenucima zaustavljenog vremena, pripadaju emotivnoj arhitekturi vreme – prostora. Angelinin kostim nikada nije odelo kojeg nosi junak na sceni, njezin kostim je uvek pokretna skulptura u vremenu, gde po pravilu, kao i u našoj novoj zajedničkoj predstavi Barroco u Španiji ’…svila puca pod dodirima straha i lepote…’
Angelina vaja iz strukture misaone i emotivne matrice predstave, stvara u kreativnom procesu rađanja predstave sa minucioznim, tako subtilnim osluškivanjem najfinijih i najskrivenijih impulza. Te impulze transformiše sa neverovatnom snagom, znanjem i prodornošću u nove, unikatne kanone lepote, u vizualni sklad slika, kojih nikada ranije nismo videli. Slike heksagrama trenutaka. Arhetipske slike, koje govore svima razumljivim jezikom. Jezikom, kojeg razumije i treći milenijum. To su slike pogleda u središte vremena. To su uvek Metamorfoze. Transformacije. Mutacije. Metempsihoze. Umetnički izazovi najvišeg reda, najriskantniji i najradikalniji.
Kostimografija je već odavno izašla iz pozorišnih granica, nalazimo je na ulicama, u slikarstvu, na filmu, u arhitekturi… Povijest odjeće pripada umetnosti. Nema ničeg trivijalnog u modi. Standardi lepote su konceptualizacije koje projicira svaka kultura. Kostimografija je ušla u modu, moda u kostimografiju. I Angelina je, kao i Džon Galijamo, Žan Pol Gotje i Tom Ford, pomerila granice vlastite stvaralačke slobode i pretvorila kostim u skulpturu, u misao, u samostalni umetnički objekat. Više od stotinu predstava, opera, baleta i filmova u Španjolskoj, u Rusiji, Sloveniji, Grčkoj, Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, Japanu, Israelu, Americi – govore same za sebe.
Reditelji se slažemo da je stvaranje s Angelinom uvek vrlo uzbudljivo putovanje u vremenu, u dubine ljudske duše, u svetove pune svetlosti i tame, u misteriozne prostore baržuna, svile i gole kože, u svet boja i ne-boja, u odsjaje u tami, u svet misaone elegancije i lepote.
Princeza jugoslavenskog pozorišta, kao što smo je nazivali u devedesetim godinama prošloga veka, postala je veliko ime svetske kostimografije – danas je sa ponosom svrstavamo uz bok najvećih kreatora suvremene kostimografije: Sendi Pauel, Milene Kanonero, Gabrijele Peskući i An Rot.
Između svih njih, ja se uvek odlučim za suradnju i putovanje sa Angelinom. Ona je naime jedina između njih, koja nikada ne oblači glumca. Angelina mu pomaže da se svuče. Da bi, kao i ona, mogao govoriti istinu.
Bela Hanvaš kaže da je ’.. Leonardo imao Mistično oko. Ali stvar se tu ne završava. Leonardo je imao Magičnu ruku. Ni tu se stvar ne završava. Jer su ruka i oko kod njega bili Jedno. I Jedno je kod njega bilo viđenje i djelovanje. Ako to Jedno samo gleda, vidi i zna, proživljava i shvaća to se zove Mistika. Ako pak to Jedno oblikuje i stvara, djeluje, čini, to se zove Magija…’
Magija Angeline Atlagić.
Dame i gospodo, velika mi je čast da vama mogu večeras poželeti dobrodošlicu u Velikom kazalištu Angeline Atlagić.
TOMAŽ PANDUR
Govor na otvaranju izložbe
KRUPNI PLAN – CLOSE-UP (POZORIŠNI DIZAJN ANGELINE ATLAGIĆ 2000-2007)
Muzej pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu,
27. septembra 2007.
