Понедељак, 15. децембар 2008. у 19:00 сати
аутор изложбе и каталога Олга Марковић, музејски саветник
Портрет уметника
Обожавана Невенка
Годинама сам гледао Невенку Урбанову на сцени Народног позоришта у Београду и дивио се њеном фасцинантном таленту. Њене најмаркантније улоге гледао сам по неколико пута, јер су биле речити пример како слојевито, магнетично, маштовито и дубоко исповедно треба играти у савременом позоришту. Када се прерано повукла из позоришта она није нестала са позоришног неба јер Невенка Урбанова је сунце које не залази, звезда која не тамни. Као што је некада сцену претварала у живот, она је затим живот претворила у сцену. Она је створила свој сопствени театар који се зове Невенка Урбанова. Тај театар је био и јесте блесак и понос нашег глумишта.
Невенка Урбанова је примадона по снази свог талента, знања, виртуозности, такта и савременог сензибилитета. Она није само изузетна глумица, она је појава у нашем позоришном животу и трајање савремености у њему. Њена оригиналност и на сцени и у животу била је тако очита и заносна да она није имала потребе да се прилагођава тренутној моди. У својој глуми она је била поетски понесена, изузетно емотивна, а у проницању у лик – луцидна. Као сви значајни глумци она је презирала показивање емоција. Она је мудро, али у исти мах темпераментно улазила у различите ликове и жанрове представа. Разумевала је сваки наговештај редитеља и импулс партнера. Невенка Урбанова је ликове проучавала са свих страна, копала по њиховој прошлости, анализирала све потезе њихове садашњости, гатала о њиховој будућности. Из такве комплексне глумачке лабораторије рађали су се ликови изузетног замаха, релевантни у тренутку у коме су се јављали. Њена глума није припадала ни једном систему. То су била њена сопствена открића, њене метафоричне одгонетке својих јунакиња. Урбанова није никад колпортирала свој сценски авангардизам, али је увек била у првим редовима театра који трага за новим и неоткривеним. Она није играла ликове. Она није држала предавања о њима, није их представљала, демонстрирала, илустровала, она их је живела надахнуто и експлозивно пред нама. Она је пребацивала публику из равни радозналости у раван усхићења и идентификације с њеним ликовима. Урбанова је упорно и страсно ишла ка језгру ликова, освајајући и усвајајући механику мишљења различитих карактера и особености емоција које прате ту механику. Освајала је ликове и визуелно и музички. Иако је њено тело било говор на сцени, њена говорна партитура је била божански изнијансирана. Памте се тишине од којих је она почињала да се пење развојном линијом ликова, затим да кривуда, јача, комликује, иде до крешенда, па онда изненада у зоне речитих пауза, па онда декрешендо, смирујући и дуги периоди поузданог и незамењивог меззо воце, онда опет узлети, па падови, аудитативна изненађења, необични крикови који као да долазе са другога света, и на крају; спиритуално пронађена катарза лика.
У мизансцену Урбанова усавршава физичко саосећање лика. У томе је она прави мајстор. Она тражи упорно специфику хода, пластику устајања и седења, окрета, начин застајкивања, сталну смену ритмова. Она експериментише са гестом и одбацује све непотребно. Од прве распоредне пробе она техником замишљања облачи на себе будући костим. У Урбановој живи и балерина и певачица. Она може много, понекад вам се чини да може све. Све то избија као гејзир из њене еруптивне природе која носи у себи неку дечју поверљивост, зачуђеност, веру и наивност. Тај бизарни спој девојчице и вампа за мене је увек био непоновљивост Урбанове. Иако све своје глумачке поступке помно контролише, усклађује и подводи под своје осећање мере и стила, Невенка Урбанова се не боји снажних акцената и великих потеза у улози. Она прикупља током развоја своје улоге снагу за онај потресни кулминациони тренутак у коме се магновено открива људска судбина коју она ствара на сцени. Никада нисам заборавио те њене тренутке у Плаутовим „Менехмима“, Голдсвортијевој „Сребрној кутији“ и Пристлијевој драми „Дођоше до града“. Ти тренуци глумачког озарења када се истина разоткрије у потпуности, остају у кутији сећања деценијама. Ја још данас чујем преломне реченице госпође Ерлин из Уајлдове „Лепезе леди Виндермир“. Видим пред својим унутарњим очима њену потресну Естер из Теренс Ратигеновог комада „Дубоко плаво море“. А ко, од нас сведока њеног талента, не памти њену Јулију и екстравагантну Елеонору у светској праизведби Мрожековог „Танга“.
Урбанова је суверено владала глумачком психотехником. Господарила је својим изражајним средствима. Изражајност и специфичност њене говорне радње била је у акорду са пластиком њеног тела. Она је сложеном реквизитом владала лако и спонтано. Као да је жонглер, вршила је истовремено две или три радње. На једној од проба „Танга“ у Југословенском драмском позоришту, 1964, сетио сам се како је Урбанова у четвртом чину „Лепезе леди Виндермир“ бравурозно баратала истовремено сунцобраном, лепезом и ташницом и како је то шармантно било сливено са ликом госпође Ерлин. Невенка је на то моје присећање додала: „То ме је забављало, а у исто време усредсређивало на лик, волим да живим целим својим бићем, а не само кроз говор, волим да запослим своје руке, цело тело. Глумац мора да делује на гледаоца свим својим средствима. Зато ме, молим вас, не штедите. Постављајте ми што више препрека на стази мојих глумачких задатака. Ја волим стиплчез“.
Везаност Урбанове за чудо театра је потпуно. Енергија њене љубави за стваралачки чин је необично снажна. Иако јој је природа дала дар брзог проницања у појаве и људе, иако јој интуиција шапуће права и смела решења на пробама, Урбанова је пре свега велики радник, неуморник у сложеној театарској радионици. Она се поверљиво предаје и партнерима и редитељу, али задржава своју аутономност и непоновљивост. Она добро зна да машта успешно ради у атмосфери поверења, разумевања и доброг расположења. У својој плодној и дугој каријери она се убедила да напетост, сујета, љубоморност рађају грч и атрофирају уобразиљу. Шарм, мајсторство и колегијалност Урбанове били су значајан катализатор на пробама. Она је све пленила еланом, озарењем и свежином. Има улога које Урбанова не воли да игра, које су јој далеке. Њен дар преображавања има своје строге законе. Сећам се проба драме „Непријатељи“ Горкога у Народном позоришту у Београду. Урбанова је играла оштру, карактерну улогу Клеопатре. Невенка је стално понављала редитељима Раши Плаовићу и Хугу Клајну: „Ово није моја улога, ово је за Блаженку Каталинић. Ја ћу да је играм, ако морам да је играм, али Енка би то играла много боље од мене“. Такву глумачку отвореност никад нисам чуо. И то је део личности Урбанове. Несвакидашње, богате духом, искрене и мудре. Уметнице која је увек почињала из почетка. Увек незадовољна. Глумица која је постављала пред себе најтеже захтеве. Зато су њене премијере биле прави догађај.
И књига коју је Музеј позоришне уметности СР Србије посветио Невенки Урбановој, добитници награде „Добричин прстен“ за 1984. годину, такође је њена премијера. Дело носи њено име, јер је Невенка Урбанова сама по себи уметничко дело.
МИРОСЛАВ БЕЛОВИЋ
аутор изложбе и каталога Олга Марковић, музејски саветник
