Ponedeljak, 15. decembar 2008. u 19:00 sati
autor izložbe i kataloga Olga Marković, muzejski savetnik
Portret umetnika
Obožavana Nevenka
Godinama sam gledao Nevenku Urbanovu na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu i divio se njenom fascinantnom talentu. Njene najmarkantnije uloge gledao sam po nekoliko puta, jer su bile rečiti primer kako slojevito, magnetično, maštovito i duboko ispovedno treba igrati u savremenom pozorištu. Kada se prerano povukla iz pozorišta ona nije nestala sa pozorišnog neba jer Nevenka Urbanova je sunce koje ne zalazi, zvezda koja ne tamni. Kao što je nekada scenu pretvarala u život, ona je zatim život pretvorila u scenu. Ona je stvorila svoj sopstveni teatar koji se zove Nevenka Urbanova. Taj teatar je bio i jeste blesak i ponos našeg glumišta.
Nevenka Urbanova je primadona po snazi svog talenta, znanja, virtuoznosti, takta i savremenog senzibiliteta. Ona nije samo izuzetna glumica, ona je pojava u našem pozorišnom životu i trajanje savremenosti u njemu. Njena originalnost i na sceni i u životu bila je tako očita i zanosna da ona nije imala potrebe da se prilagođava trenutnoj modi. U svojoj glumi ona je bila poetski ponesena, izuzetno emotivna, a u pronicanju u lik – lucidna. Kao svi značajni glumci ona je prezirala pokazivanje emocija. Ona je mudro, ali u isti mah temperamentno ulazila u različite likove i žanrove predstava. Razumevala je svaki nagoveštaj reditelja i impuls partnera. Nevenka Urbanova je likove proučavala sa svih strana, kopala po njihovoj prošlosti, analizirala sve poteze njihove sadašnjosti, gatala o njihovoj budućnosti. Iz takve kompleksne glumačke laboratorije rađali su se likovi izuzetnog zamaha, relevantni u trenutku u kome su se javljali. Njena gluma nije pripadala ni jednom sistemu. To su bila njena sopstvena otkrića, njene metaforične odgonetke svojih junakinja. Urbanova nije nikad kolportirala svoj scenski avangardizam, ali je uvek bila u prvim redovima teatra koji traga za novim i neotkrivenim. Ona nije igrala likove. Ona nije držala predavanja o njima, nije ih predstavljala, demonstrirala, ilustrovala, ona ih je živela nadahnuto i eksplozivno pred nama. Ona je prebacivala publiku iz ravni radoznalosti u ravan ushićenja i identifikacije s njenim likovima. Urbanova je uporno i strasno išla ka jezgru likova, osvajajući i usvajajući mehaniku mišljenja različitih karaktera i osobenosti emocija koje prate tu mehaniku. Osvajala je likove i vizuelno i muzički. Iako je njeno telo bilo govor na sceni, njena govorna partitura je bila božanski iznijansirana. Pamte se tišine od kojih je ona počinjala da se penje razvojnom linijom likova, zatim da krivuda, jača, komlikuje, ide do krešenda, pa onda iznenada u zone rečitih pauza, pa onda dekrešendo, smirujući i dugi periodi pouzdanog i nezamenjivog mezzo voce, onda opet uzleti, pa padovi, auditativna iznenađenja, neobični krikovi koji kao da dolaze sa drugoga sveta, i na kraju; spiritualno pronađena katarza lika.
U mizanscenu Urbanova usavršava fizičko saosećanje lika. U tome je ona pravi majstor. Ona traži uporno specifiku hoda, plastiku ustajanja i sedenja, okreta, način zastajkivanja, stalnu smenu ritmova. Ona eksperimentiše sa gestom i odbacuje sve nepotrebno. Od prve rasporedne probe ona tehnikom zamišljanja oblači na sebe budući kostim. U Urbanovoj živi i balerina i pevačica. Ona može mnogo, ponekad vam se čini da može sve. Sve to izbija kao gejzir iz njene eruptivne prirode koja nosi u sebi neku dečju poverljivost, začuđenost, veru i naivnost. Taj bizarni spoj devojčice i vampa za mene je uvek bio neponovljivost Urbanove. Iako sve svoje glumačke postupke pomno kontroliše, usklađuje i podvodi pod svoje osećanje mere i stila, Nevenka Urbanova se ne boji snažnih akcenata i velikih poteza u ulozi. Ona prikuplja tokom razvoja svoje uloge snagu za onaj potresni kulminacioni trenutak u kome se magnoveno otkriva ljudska sudbina koju ona stvara na sceni. Nikada nisam zaboravio te njene trenutke u Plautovim „Menehmima“, Goldsvortijevoj „Srebrnoj kutiji“ i Pristlijevoj drami „Dođoše do grada“. Ti trenuci glumačkog ozarenja kada se istina razotkrije u potpunosti, ostaju u kutiji sećanja decenijama. Ja još danas čujem prelomne rečenice gospođe Erlin iz Uajldove „Lepeze ledi Vindermir“. Vidim pred svojim unutarnjim očima njenu potresnu Ester iz Terens Ratigenovog komada „Duboko plavo more“. A ko, od nas svedoka njenog talenta, ne pamti njenu Juliju i ekstravagantnu Eleonoru u svetskoj praizvedbi Mrožekovog „Tanga“.
Urbanova je suvereno vladala glumačkom psihotehnikom. Gospodarila je svojim izražajnim sredstvima. Izražajnost i specifičnost njene govorne radnje bila je u akordu sa plastikom njenog tela. Ona je složenom rekvizitom vladala lako i spontano. Kao da je žongler, vršila je istovremeno dve ili tri radnje. Na jednoj od proba „Tanga“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, 1964, setio sam se kako je Urbanova u četvrtom činu „Lepeze ledi Vindermir“ bravurozno baratala istovremeno suncobranom, lepezom i tašnicom i kako je to šarmantno bilo sliveno sa likom gospođe Erlin. Nevenka je na to moje prisećanje dodala: „To me je zabavljalo, a u isto vreme usredsređivalo na lik, volim da živim celim svojim bićem, a ne samo kroz govor, volim da zaposlim svoje ruke, celo telo. Glumac mora da deluje na gledaoca svim svojim sredstvima. Zato me, molim vas, ne štedite. Postavljajte mi što više prepreka na stazi mojih glumačkih zadataka. Ja volim stiplčez“.
Vezanost Urbanove za čudo teatra je potpuno. Energija njene ljubavi za stvaralački čin je neobično snažna. Iako joj je priroda dala dar brzog pronicanja u pojave i ljude, iako joj intuicija šapuće prava i smela rešenja na probama, Urbanova je pre svega veliki radnik, neumornik u složenoj teatarskoj radionici. Ona se poverljivo predaje i partnerima i reditelju, ali zadržava svoju autonomnost i neponovljivost. Ona dobro zna da mašta uspešno radi u atmosferi poverenja, razumevanja i dobrog raspoloženja. U svojoj plodnoj i dugoj karijeri ona se ubedila da napetost, sujeta, ljubomornost rađaju grč i atrofiraju uobrazilju. Šarm, majstorstvo i kolegijalnost Urbanove bili su značajan katalizator na probama. Ona je sve plenila elanom, ozarenjem i svežinom. Ima uloga koje Urbanova ne voli da igra, koje su joj daleke. Njen dar preobražavanja ima svoje stroge zakone. Sećam se proba drame „Neprijatelji“ Gorkoga u Narodnom pozorištu u Beogradu. Urbanova je igrala oštru, karakternu ulogu Kleopatre. Nevenka je stalno ponavljala rediteljima Raši Plaoviću i Hugu Klajnu: „Ovo nije moja uloga, ovo je za Blaženku Katalinić. Ja ću da je igram, ako moram da je igram, ali Enka bi to igrala mnogo bolje od mene“. Takvu glumačku otvorenost nikad nisam čuo. I to je deo ličnosti Urbanove. Nesvakidašnje, bogate duhom, iskrene i mudre. Umetnice koja je uvek počinjala iz početka. Uvek nezadovoljna. Glumica koja je postavljala pred sebe najteže zahteve. Zato su njene premijere bile pravi događaj.
I knjiga koju je Muzej pozorišne umetnosti SR Srbije posvetio Nevenki Urbanovoj, dobitnici nagrade „Dobričin prsten“ za 1984. godinu, takođe je njena premijera. Delo nosi njeno ime, jer je Nevenka Urbanova sama po sebi umetničko delo.
MIROSLAV BELOVIĆ
autor izložbe i kataloga Olga Marković, muzejski savetnik
