МИЛУТИН ЧЕКИЋ

Изложба „МИЛУТИН ЧЕКИЋ (Зачетник модерне режије у српском позоришту, 1912 -1920)“ обележава стогодишњицу увођења модерне режије у српско позориште: Чекићева режија трагедије Ђуре Јакшића, Јелисавета кнегиња црногорска, 21. април, 1912, Народно позориште у Београду.

Изложба обухвата његове студије у иностранству, режије до Првог светског рата, рад Добротворног позоришта током окупације, представу Јелисавета кнегиња црногорска, презентацијом кроз фотографије, плакате, архивска документа из Чекићеве заоставштине (писма, пропуснице, скице, белешке), фотографије ˗ потрете глумаца који су играли у његовим представама; такође представљене су и његове објављене књиге (драме, теоријски радови).

Аутор изложбе је Александра Милошевић, виши кустос.

Изложбу отвара др Рашко В. Јовановић
учествују:
др Драгана Чолић-Биљановски, театролог,
Ксенија Радуловић, директор Музеја,
и аутор

МИЛУТИН ЧЕКИЋ (Горњи Милановац, 22.IX 1882 – Београд, 27. X 1964) први je редитељ који је указом Њ.В. Краља, као писар Министарства просвете и питомац Народног позоришта, постављен 14. априла 1912. године за редитеља Народног позоришта VI класе. Након дипломирања на Правном факултету (1906) посвећује се позоришту.
Пре него што се Милутин Чекић појавио на позоришној сцени као редитељ, одлази на студијска усавршавања у тадашњим европским центрима: Брисел – Минхен – Париз (1906–1907), Берлин – Праг (1908), Берлин (1908–1909, 1911–1912, децембар 1913, јануар 1914).
Током управе Милана Грола и Милана Предића од јануара 1911. године спроводи се уметничка реформа у све израженијој потреби да се осавремени наш позоришни израз: након глумаца – редитеља (Милорад Гавриловић, Чича Илија Станојевић, Пера Добриновић, Сава Тодоровић, Љубомир Станојевић, Светислав Динуловић) који су предано радили на подизању уметничког нивоа позоришта, режија је доживела пуну самосталност 1911. године када су ангажовани Александар Васиљевич Андрејев и Милутин Чекић.
Прве радове је представио још током студија кроз есеје о реформи позорнице у Недељном прегледу, касније сабране у књизи Позориште (1925) која представља новост у стручној литератури, као прво дело посвећено специјалним позоришним питањима. Први се залагао за оснивање југословенског позоришта по угледу на минхенско Уметничко позориште Георга Фукса.
Под пуним именом и псеудонимима Macready и Brutus, Милутин Чекић је написао око две стотине критика, позоришних реферата, есеја и бројних стручних теоријских огледа о позоришној проблематици. Својим студијским радовима је стварао домаћу стручну теорију и драмску естетику: залагао се за неопходне позоришне реформе, такође је међу првима отворио расправу о проблемима домаће режије још почетком XX века.
До почетка Првог светског рата, режира двадесетак дела, под снажним немачким утицајем – бори се против патетике у глуми, захтева студиозност у игри, усмерен је на унутрашњу режију и психолошки израз који је у овом периоду постао важно обележје модерног глумачког израза. Користећи метод Макса Рајнхарта, уводи детаљну и прегледну редитељску књигу.
На крају уметничке каријере постављен је за управника Хрватског народног казалишта у Загребу, септембра 1929. године. Пензионисан (1933) остаје да живи у Загребу до почетка Другог светског рата. Милутин Чекић се враћа у Београд (1941) где умире 27. октобра 1964. године, скоро заборављен.

Читајте каталог изложбе!
Преузмите online верзију изложбе!