аутор књиге Наталија Вагапова
промоција се одржава у уторак, 20. септембра у 12:00 сати
говоре
Јован Ћирилов
Ксенија Радуловић
и ауторка
О КЊИЗИ
Сећам се како је у сезони 1968/1969. Москву и тадашњи Лењинград, сада Санкт Петербург, уздрмао Атеље 212 са својим, за тадашњу руску – совјетску, публику, апсолутно новим, модерним репертоаром, а на челу са славном Миром Траиловић. За то гостовање Атељеа 212, писала сам уводни чланак за програм. Упознала сам Миру и њене глумце. Тада сам сазнала и за Битеф. Тада је настао мој животни театролошки сан – написати књгу о Битефу. Међутим, из познатих идеолошких разлога, остварење тог сна трајало је дуго. Таква „сумњива“ тема, везана за један са више страна слободан и слободарски фестивал, није могла да опстане у плану државног института. Нисам губила време. Радила сам на ,,мирнијим” темама, али сам се успут, у септембру провлачила кад год сам могла. Долазила сам у Београд у саставу делегација, на академске студије и тако даље. Наша, совјетска, углавном руска позоришта, ипак су све чешће била виђена на Битефу, где су освајала гран при и друге награде. Све сам то описивала за руске читаоце, који нису били толико упознати са међународном ситуацијом. Моја књига је упућена данашњим Русима – студентима театрологије, који тада још нису били ни рођени. Биће ми драго ако осете атмосферу тих година када је готово све било забрањено, а ипак се живело и пркосно и весело. То осећање су наши позоришни људи тада доносили из Београда и свако озбиљно позориште се старало да покаже своју продукцију Јовану Ћирилову кад је он, као стручњак за источни правац Битефа, долазио код нас.
Посебно поглавље у књизи посвећено је политичком театру различитих земаља, од 60-их до 90-их година. Затекла сам и позориште отвореног политичког протеста, и такозвану митолошку драму са протестним подтекстом као и поставке класике са пуно алузија и многе друге форме друштвеног ангажмана у сценској уметности. Све сам то могла да видим после Горбачовљеве перестројке у СССР-у. Тема Битефа добила је своје место у званичном плану нашег института. После сваког од мојих путовања у Београд, настао би нов чланак за московску штампу. Мира и Јован су стекли поверење у мене, и то ми је дало импулс за даљи рад. Све што сам могла лично видети на Битефу, и постмодерна, и класика на нов начин, и кореодрама, и нови „театар суровости” и префињени пост-постмодернизам – описано је и анализирано у шест поглавља моје књиге. Нисам ни покушавала да будем непристрасна. Ако се читалац не сложи са неким од мојих оцена, то је његово право. А моје је право да изнесем своје мишљење. Најобјективнији део књиге садржан је у хронолошким таблицама, у којима сам настојала да прикажем Битеф на фону – или у склопу – светских културних и политичких догађаја, укључујући и бурну историју Балкана. Прича је допуњена скромним, црно-белим сликама. Штета што нису тако луксузне као оне у српском издању, чији је уредник Јован Ћирилов а дизајнер Слободан Машић. Ипак, и те црно-беле могу да дочарају импресију о представи. За Битеф је везан један од најсрећнијих периода мог живота који, надам се, неће бити завршен публикацијом ове студије. У једном од својих интервјуа, назвала сам Битеф позоришном лабораторијом Европе. Заиста, поред дивних представа велемајстора европске режије, овде се озбиљно а ненаметљиво спроводи високопрофесионална театролошка делатност. Уметност формирања програма сваке године, округли столови, интерактивни рад са публиком, дивни каталози и, најзад, састављање свакодневних билтена – све то представља један, природним путем настао систем, који заслужује да буде цењен и чуван. Не могу да не поменем два стална посматрача Битефа, Владимира Стаменковића и Мухарема Первића. Њихове студије не може заобићи ниједан историчар Битефа, као ни београдског културног живота у целини.
Наталија Вагапова