autor knjige Natalija Vagapova
promocija se održava u utorak, 20. septembra u 12:00 sati
govore
Jovan Ćirilov
Ksenija Radulović
i autorka
O KNJIZI
Sećam se kako je u sezoni 1968/1969. Moskvu i tadašnji Lenjingrad, sada Sankt Peterburg, uzdrmao Atelje 212 sa svojim, za tadašnju rusku – sovjetsku, publiku, apsolutno novim, modernim repertoarom, a na čelu sa slavnom Mirom Trailović. Za to gostovanje Ateljea 212, pisala sam uvodni članak za program. Upoznala sam Miru i njene glumce. Tada sam saznala i za Bitef. Tada je nastao moj životni teatrološki san – napisati knjgu o Bitefu. Međutim, iz poznatih ideoloških razloga, ostvarenje tog sna trajalo je dugo. Takva „sumnjiva“ tema, vezana za jedan sa više strana slobodan i slobodarski festival, nije mogla da opstane u planu državnog instituta. Nisam gubila vreme. Radila sam na ,,mirnijim” temama, ali sam se usput, u septembru provlačila kad god sam mogla. Dolazila sam u Beograd u sastavu delegacija, na akademske studije i tako dalje. Naša, sovjetska, uglavnom ruska pozorišta, ipak su sve češće bila viđena na Bitefu, gde su osvajala gran pri i druge nagrade. Sve sam to opisivala za ruske čitaoce, koji nisu bili toliko upoznati sa međunarodnom situacijom. Moja knjiga je upućena današnjim Rusima – studentima teatrologije, koji tada još nisu bili ni rođeni. Biće mi drago ako osete atmosferu tih godina kada je gotovo sve bilo zabranjeno, a ipak se živelo i prkosno i veselo. To osećanje su naši pozorišni ljudi tada donosili iz Beograda i svako ozbiljno pozorište se staralo da pokaže svoju produkciju Jovanu Ćirilovu kad je on, kao stručnjak za istočni pravac Bitefa, dolazio kod nas.
Posebno poglavlje u knjizi posvećeno je političkom teatru različitih zemalja, od 60-ih do 90-ih godina. Zatekla sam i pozorište otvorenog političkog protesta, i takozvanu mitološku dramu sa protestnim podtekstom kao i postavke klasike sa puno aluzija i mnoge druge forme društvenog angažmana u scenskoj umetnosti. Sve sam to mogla da vidim posle Gorbačovljeve perestrojke u SSSR-u. Tema Bitefa dobila je svoje mesto u zvaničnom planu našeg instituta. Posle svakog od mojih putovanja u Beograd, nastao bi nov članak za moskovsku štampu. Mira i Jovan su stekli poverenje u mene, i to mi je dalo impuls za dalji rad. Sve što sam mogla lično videti na Bitefu, i postmoderna, i klasika na nov način, i koreodrama, i novi „teatar surovosti” i prefinjeni post-postmodernizam – opisano je i analizirano u šest poglavlja moje knjige. Nisam ni pokušavala da budem nepristrasna. Ako se čitalac ne složi sa nekim od mojih ocena, to je njegovo pravo. A moje je pravo da iznesem svoje mišljenje. Najobjektivniji deo knjige sadržan je u hronološkim tablicama, u kojima sam nastojala da prikažem Bitef na fonu – ili u sklopu – svetskih kulturnih i političkih događaja, uključujući i burnu istoriju Balkana. Priča je dopunjena skromnim, crno-belim slikama. Šteta što nisu tako luksuzne kao one u srpskom izdanju, čiji je urednik Jovan Ćirilov a dizajner Slobodan Mašić. Ipak, i te crno-bele mogu da dočaraju impresiju o predstavi. Za Bitef je vezan jedan od najsrećnijih perioda mog života koji, nadam se, neće biti završen publikacijom ove studije. U jednom od svojih intervjua, nazvala sam Bitef pozorišnom laboratorijom Evrope. Zaista, pored divnih predstava velemajstora evropske režije, ovde se ozbiljno a nenametljivo sprovodi visokoprofesionalna teatrološka delatnost. Umetnost formiranja programa svake godine, okrugli stolovi, interaktivni rad sa publikom, divni katalozi i, najzad, sastavljanje svakodnevnih biltena – sve to predstavlja jedan, prirodnim putem nastao sistem, koji zaslužuje da bude cenjen i čuvan. Ne mogu da ne pomenem dva stalna posmatrača Bitefa, Vladimira Stamenkovića i Muharema Pervića. Njihove studije ne može zaobići nijedan istoričar Bitefa, kao ni beogradskog kulturnog života u celini.
Natalija Vagapova