Монографија Златна диплома 1964-2014
Аутори:
Весна Ивановић, Локица Стефановић, Илина Златановић-Wехрле, Љиљана Живановић, Софија Барац, Весна Протић, Срђана Суботић-Ивановић, Слободан Недић, Драган Сеферовић, Аљоша Горки Кишпредилов
Субота, 21. јун 2014. од 11:00 – 14:00
Некадашњи ученици Балетске школе „Лујо Давичо“ обележиће 50 година од дипломирања у суботу 21. јуна у Музеју позоришне уметности Србије промоцијом монографије „Златна диплома 1964 – 2014.“
Књигу на 180 страна написала је група аутора, балетска генерација која слави златни јубилеј од дипломирања Балетске школе „Лујо Давичо“. Пола века од дипломирања био је повод да се окупе, присете школских дана, тренутака из уметничких каријера и да све то забележе у књизи, својеврсном споменару.
У најави овог догађаја истакнуто је да су тинејџерски дани школовања „златних дипломаца“ везани за 60-те године прошлог века и да су васпитавани у духу заједништва, тимског рада, што је најважнија особина будућих чланова балетског ансамбла, било ког позоришта.
Осам година заједно, сваки дан, шест дана у недељи, вежбали су класичан балет, већ као десетогодишњаци, играли су у београдском Народном позоришту у целовечерњој балетској представи „Ђаво на селу“.
Прво коло које су играли и певали на часовима фолклора било је „Играле се делије“ да би убрзо, са поједнаким задовољством, играли Бранково коло.
Налазили су времена да иду на клизање на Ташмајдан, и упркос изричитој забрани професорке класичног балета Данице Живановић, “висили” су у “Еуридици” и “Таш“ кафеу и ђускали уз музику Битлса.
Књига је резултат тимског рада целе генерације.
„Постоје два разлога због којих сматрам да ова монографија треба да се објави. Први је историјски, пошто представља допринос једне генерације историји класичног балета у нас, генерације чије се године рођења готово поклапају са настанком саме Балетске школе “Лујо Давичо”. Кроз лично искуство и лична сведочења, они говоре о својој Школи која је имала веома значајну улогу у образовању и формирају генерација уметника и тиме је смештају на мапу историје развоја балета у нашој земљи.
Други је културолошки. Кроз своја сведочења и личне каријере, ова генерација балетских заљубљеника најбоље оцртава једно време и његове вредности, односно дух времена у којем је расла та генерација. Оно што бисмо могли да издвојимо из ових биографија јесте велика љубав према балету, односно уметности и радост заједничког рада пре свега у Школи, а затим у различитим пројектима. Жар и посвећеност професора, које је ова генерација имала, готово је задивљујући и природно води и значајним резултатима. Били су пионири у покушају да послератних година у Београду, врате сјај једној уметности за коју су били везани и да тој уметности обезбеде значај који јој припада. У свему томе није тешко препознати заједничку нит и међу професорима и међу ђацима. Уметност испред свега, уметност као стил живљења. Ентузијазам, предани рад, жеља да себе изразе кроз уметност, морала је да да резултате. Те резултате знало је да препозна тадашње друштво. Број награда, које су остварили професори или ђаци, поставши једном уметници, говори о томе колико је балет као уметност био поштован и његов значај препознат. Данас, када смо склони да заборавимо доприносе које су изузетни појединци дали овој култури, ово је вредан и драгоцен подухват једне генерације ђака Балетске школе “Лујо Давичо”, да нас подсете на резултате и допринос појединаца, развоју уметности каква је балет.
И најзад, ма колико била лична и можда баш зато, јер то је један поглед на прошло време, али поглед пун љубави, што је и чини посебном, ова монографија доприноси успостављању историје уметности, односно историје балета. Ми не поседујемо исцрпне историје балета које би биле и историје и слике времена, а ова монографија управо то јесте. Уметност најбоље слика једно време и ово је један од начина да се одреде почеци и доприноси, које су у развоју балета имали појединци или, као што је случај са овом монографијом, читаве генерације.
Оно што највише плени у овој монографији то је дух заједништва, поштовање и љубав према уметности, али и љубав самих ђака према професорима и једних према другима. Отуда је данас то веома важно сведочанство о једном времену. Надам се да ће и читаоци препознати природу и вредности ове генерације и знати то да цене.”
(Нада Поповић – Перишић, професор и декан Факултета за медије и комуникације, Универзитета Сингидунум)
