Monografija Zlatna diploma 1964-2014
Autori:
Vesna Ivanović, Lokica Stefanović, Ilina Zlatanović-Wehrle, Ljiljana Živanović, Sofija Barac, Vesna Protić, Srđana Subotić-Ivanović, Slobodan Nedić, Dragan Seferović, Aljoša Gorki Kišpredilov
Subota, 21. jun 2014. od 11:00 – 14:00
Nekadašnji učenici Baletske škole „Lujo Davičo“ obeležiće 50 godina od diplomiranja u subotu 21. juna u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije promocijom monografije „Zlatna diploma 1964 – 2014.“
Knjigu na 180 strana napisala je grupa autora, baletska generacija koja slavi zlatni jubilej od diplomiranja Baletske škole „Lujo Davičo“. Pola veka od diplomiranja bio je povod da se okupe, prisete školskih dana, trenutaka iz umetničkih karijera i da sve to zabeleže u knjizi, svojevrsnom spomenaru.
U najavi ovog događaja istaknuto je da su tinejdžerski dani školovanja „zlatnih diplomaca“ vezani za 60-te godine prošlog veka i da su vaspitavani u duhu zajedništva, timskog rada, što je najvažnija osobina budućih članova baletskog ansambla, bilo kog pozorišta.
Osam godina zajedno, svaki dan, šest dana u nedelji, vežbali su klasičan balet, već kao desetogodišnjaci, igrali su u beogradskom Narodnom pozorištu u celovečernjoj baletskoj predstavi „Đavo na selu“.
Prvo kolo koje su igrali i pevali na časovima folklora bilo je „Igrale se delije“ da bi ubrzo, sa pojednakim zadovoljstvom, igrali Brankovo kolo.
Nalazili su vremena da idu na klizanje na Tašmajdan, i uprkos izričitoj zabrani profesorke klasičnog baleta Danice Živanović, “visili” su u “Euridici” i “Taš“ kafeu i đuskali uz muziku Bitlsa.
Knjiga je rezultat timskog rada cele generacije.
„Postoje dva razloga zbog kojih smatram da ova monografija treba da se objavi. Prvi je istorijski, pošto predstavlja doprinos jedne generacije istoriji klasičnog baleta u nas, generacije čije se godine rođenja gotovo poklapaju sa nastankom same Baletske škole “Lujo Davičo”. Kroz lično iskustvo i lična svedočenja, oni govore o svojoj Školi koja je imala veoma značajnu ulogu u obrazovanju i formiraju generacija umetnika i time je smeštaju na mapu istorije razvoja baleta u našoj zemlji.
Drugi je kulturološki. Kroz svoja svedočenja i lične karijere, ova generacija baletskih zaljubljenika najbolje ocrtava jedno vreme i njegove vrednosti, odnosno duh vremena u kojem je rasla ta generacija. Ono što bismo mogli da izdvojimo iz ovih biografija jeste velika ljubav prema baletu, odnosno umetnosti i radost zajedničkog rada pre svega u Školi, a zatim u različitim projektima. Žar i posvećenost profesora, koje je ova generacija imala, gotovo je zadivljujući i prirodno vodi i značajnim rezultatima. Bili su pioniri u pokušaju da posleratnih godina u Beogradu, vrate sjaj jednoj umetnosti za koju su bili vezani i da toj umetnosti obezbede značaj koji joj pripada. U svemu tome nije teško prepoznati zajedničku nit i među profesorima i među đacima. Umetnost ispred svega, umetnost kao stil življenja. Entuzijazam, predani rad, želja da sebe izraze kroz umetnost, morala je da da rezultate. Te rezultate znalo je da prepozna tadašnje društvo. Broj nagrada, koje su ostvarili profesori ili đaci, postavši jednom umetnici, govori o tome koliko je balet kao umetnost bio poštovan i njegov značaj prepoznat. Danas, kada smo skloni da zaboravimo doprinose koje su izuzetni pojedinci dali ovoj kulturi, ovo je vredan i dragocen poduhvat jedne generacije đaka Baletske škole “Lujo Davičo”, da nas podsete na rezultate i doprinos pojedinaca, razvoju umetnosti kakva je balet.
I najzad, ma koliko bila lična i možda baš zato, jer to je jedan pogled na prošlo vreme, ali pogled pun ljubavi, što je i čini posebnom, ova monografija doprinosi uspostavljanju istorije umetnosti, odnosno istorije baleta. Mi ne posedujemo iscrpne istorije baleta koje bi bile i istorije i slike vremena, a ova monografija upravo to jeste. Umetnost najbolje slika jedno vreme i ovo je jedan od načina da se odrede počeci i doprinosi, koje su u razvoju baleta imali pojedinci ili, kao što je slučaj sa ovom monografijom, čitave generacije.
Ono što najviše pleni u ovoj monografiji to je duh zajedništva, poštovanje i ljubav prema umetnosti, ali i ljubav samih đaka prema profesorima i jednih prema drugima. Otuda je danas to veoma važno svedočanstvo o jednom vremenu. Nadam se da će i čitaoci prepoznati prirodu i vrednosti ove generacije i znati to da cene.”
(Nada Popović – Perišić, profesor i dekan Fakulteta za medije i komunikacije, Univerziteta Singidunum)
