Понедељак, 28. септембар 2015. у 19:00 сати
аутор изложбе и каталога Александра Милошевић, виши кустос
Учествују
Ивана Кукољ Соларов, директор Народног позоришта „Тоша Јовановић“
Зоран Максимовић, директор Позоришног музеја Војводине
и аутор.
Прве позоришне кораке у Великом Бечкереку је дао учитељ Марко Јелисејић, који је још 1787. са ђацима приређивао представе. У то време је град већ био административни центар Торонталске жупаније Угарске, што му је давало предности и за привредни и друштвени развој. Историја позоришта у Великом Бечкереку је такође у тесној вези са изградњом најстарије позоришне зграде на нашим просторима, тридесетих година XIX века: према легенди, за то је заслужан Иштван Хертеленди у жељи да што чешће гледа на сцени глумицу у коју се заљубио у Пешти. Позориште великог капацитета је бесплатно уступало сцену немачким, мађарским и српским трупама различитих квалитета, потенцијала и садржаја, што је у континуитету градило великобечкеречку публику као најстарију у историји нашег позоришта. Тако је град на Бегеју постао власник открића театарске магије.
По завршетку Првог светског рата, већ 1920. уз придруживање чланова „Дилетантског друштва младих Срба“, у Великом Бечкереку се формирала позоришна секција, потом Соколско позориште „Матица“ које је током двадесет година рада постало расадник будућег професионалног позоришта овог града.
Проглашење Гогољеве „Женидбе“ 1946. победником Сусрета аматерских позоришта Војводине било је пресудно за професионализацију позоришта у сада новоименованом граду Петровграду. Народно позориште „Тоша Јовановић“ је свечано отворено 15. септембра 1946, а за првог управника је изабрана Анђа Јанков-Малбашки, уживајући велики ауторитет због приступачности у комуникацији и сарадњи са члановима позоришта.
Зрељанинско позориште је пролазило кроз разне фазе грађења и учвршћивања своје репутације као једног од најважнијих позоришта у Србији. Томе су допринели локални ствараоци, као и гостујући редитељи, сценографи и глумци, отвореност ка млађој публици, стварање репертоара према потребама публике, али и први корци модернизације кроз остварења Јована Путника, Стеве Жигона, Боде Марковића, Љубише Ристића, Бранка Поповића, Љубослава Мајре, Радослава Златана Дорића, Желимира Орешковића, Петра Говедаровића, Радослава Миленковића и др.
Тако је премијера комада „Свет“ 1950. показала потенцијал позоришта да се развије у одговарајућег интерпретатора Нушићевих дела, што је било веома важно јер је самоникли ансамбл зрењанинског позоришта настао искључиво из аматерских извора, а развијао се у оквиру сопствених потенцијала. Представа „Кир Јања“ отворила је 1954. врата зрењанинском позоришту ка првом учешћу на Стеријином позорју у Новом Саду, захваљујући сарадњи са редитељем Бором Ханауском. Премијере комада „Крмећи кас“ Александра Поповића у режији Небојше Комадине и „Па, извол’те у Сакуле“ у режији Драгана Јовића су означиле пут поновног афирмисања зрењанинског позоришта између савременог израза и класичног сценског задатка. У пролеће 1972. започета је идеја о подршци индустрије у раду позоришта када је шест радних јединица нафтне индустрије с погонима у Зрењанину, финансирало припремање представе „Буба у уху“ у режији Љубише Ристића. Гогољевим „Ревизором“ у режији Стеве Жигона, декору Владимира Ребезова и костимима Јасминке Јешић, гледаоцима су представљени нови стилски акценти, другачији ритам и атмосфера у наизменично сатиричном и комичном тону.
Још од реконструкције зграде 1985. и добијања камерне сцене, као и позоришног клуба као трећем извођачком простору, позориште је одржавало континуитет у водвиљском и кабаретском репертоару, нарочито интензивирани деведесетих година прошлог века.
На међи два миленијума, зрењанинско позориште је доживело једну врсту преокрета у јасно дефинисаном репертоару, подмлађеном ансамблу, одабраним редитељима. У претходним сезонама, проналажена су решења да се, сходно финансијским могућностима, оспособи нормалан рад позоришта. На дан позоришта 15. октобра 2013. премијерно је изведена представа „Вечера будала“ Франсиса Вебера, уобличено по мери публике, са мотивисаношћу и посвећеношћу ансамбла под редитељском палицом Оље Ђорђевић. Током прошле сезоне, 2014-2015. Народно позориште „Тоша Јовановић“ може да се похвали бројним наградама и гостовањима. Уочи обележавања 175-годишњице постојања позоришне зграде, у руској Републици Карелији, домаћа представа „Емигранти“ Славомира Мрожека била је део Фестивала камерних представа „Ламбушка“. на репертоару од 1995. Гостовањем у Русији, у јубиларној години, Народно позориште „Тоша Јовановић“ је, по речима управнице Иване Кукољ Соларов, било амбасадор зрењанинске културе.
О раду Драме на мађарском језику, поменућемо само почетке оснивања сцене. Цео ансамбл аматерског позоришта „Мадач“ је на путу ка професионализацији укључен у редовну продукцију Народног позоришта „Тоша Јовановић“. Изникао је као драмска секција КУД-а „Петефи“ која је већ 1950. скренула пажњу представом „Учитељица“, најбољом на Републичком такмичењу аматерских позоришта. Донета је одлука да се професионализује и буде део постојећег Народног позоришта регистровано као Nepszinhaz. Репертоар им је био разнолик – од Молијера преко Артура Милера, као и обавезне драме мађарских аутора „Јанош Витез“ Кароља Бакоњија, „Цвеће пусте“ Ернеа Андаја и адаптација либрета за оперу „Мадам Батерфлај“. Прекид рада су условили финансијски трошкови изван општинског буџета, као и недовољан број квалитетно преведених дела југословенских писаца, тако да се ансамбл распоредио по различитим војвођанским позориштима, Радију Нови Сад – мађарска драма и враћен је у аматерски статус позоришта „Мадач“. Аматерско позориште „Magar“ наставља свој рад и 1984. обележава тридесет и две године рада.
Великобечкеречка публика се сусрела први пут с дечјим позориштем 1889. када је гостовала трупа Гере Арадија. Тек током међуратног периода, активисти Соколског друштва „Матица“ (Професор Милош Станојевић, Александар Шаца Павловић, чиновник Градског поглаварства и Лазар Богдановић, чиновник) покренули су луткарску секцију. Уочи сваке представе, уводну реч о радњи комада су давали угледни професори, лекари или правници, као део интелектуалног друштвеног слоја. Поред најчешће извођених чешких писаца за децу, домаћи ствараоци су адаптирали народне песме и приповетке, а временом и сами почели да пишу. Уочи Другог светског рата, активност великобечкречких луткара је почела да се гаси, јер су многи ствараоци били ангажовани паралелно и на драмској сцени. После Другог светског рата, појавила се иницијатива за стално позориште за децу у Зрењанину. Ђорђе Дамјанов Ђекша довео је из београдског Позоришта лутака Јанка Врбњака, глумца, редитеља и аниматора који је уз сарадњу с Јосипом Винарићем остварио је прву луткарску представу на Бегеју, „Ивица и Марица“, 7. маја 1952, у адаптацији Марије Кулунџић. То је подстакло бројне професоре да покушају сличне активности са ђацима. Од њих је највише достигнућа имао Шандор Хартиг који је изашао из скучених школских оквира и у Мађарском културно-уметничком друштву „Петефи“ организовао праву луткарску сцену с изузетним педагошким радом, ликовним и вајарским умећима. Марионетско луткарско позориште је основано 1956. као установа културе са самосталним финансирањем, на чијем челу је био Шандор Хартиг. Лутакрска сцена је као своју главну одлику и технику рада задржала марионетску лутку која је временом, највише из практичних и техничких разлога, замењена гињол луткама са много више креатвних могућности. Тако је већ фебруара 1970. одиграна прва гињол представа „Сламни вочић“ Ивана Минатија у драматизацији и режији Стевана Марионцуа који већ следеће године постаје управник. Луткарска сцена је после двадесет пет година самосталног рада, 1975. фузионисана с матичном сценом зрењанинског позоришта што је утицало на свеопшти организационо-уметнички узлет. Тиме је самостално Луткарско позориште постало сцена Народног позоришта Népszinház „Тоша Јовановић“. Темеље домаћем луткарству су дали Јанко Врбњак, Марија Кулунџић, Србољуб Станковић, Живомир Јоковић. Недостајала је стручна школа, Управо се због даљег развоја и размене искустава, 1976. успоставља сарадња са два редитеља, Мирославом Ујевићем и Радославом Лазићем. Током новог миленијума, Луткарска сцена води најмлађе гледаоце у баснолики свет Угљеше Шајтинца „Ветрушкина ледина“, пун живописних ликова и окружења, које је креирала у декору и луткама Благовеста Василева. Веома захтевна и вешто изведена представа, показала је и потенцијал луткарског позоришта у смењивању различитих техника – велике лутке, гињол, плошне лутке, игра под маскама, театар сенки. У прошлој сезони, 2014-2015, представа „Бајка о мајушку“ је освојила главну награду стручног жирија на Двадесетом фестивалу еколошког позоришта за децу у Бачкој Паланци. Луткарско позориште је вишеструко награђивано, а током свог дугогодишњег рада, без обзира на услове рада, непостојање стручних школа, самоукост кадрова, никада није било деморалисано, напротив – окренуто својим потенцијалима, с препознатљивом луткарском естетиком, високим сценским захтевима у оквиру хармоничне колективне игре, непресушне креативности.
мр АЛЕКСАНДРА МИЛОШЕВИЋ, виши кустос
Погледајте снимак са отварања изложбе!
