Ponedeljak, 28. septembar 2015. u 19:00 sati
autor izložbe i kataloga Aleksandra Milošević, viši kustos
Učestvuju
Ivana Kukolj Solarov, direktor Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“
Zoran Maksimović, direktor Pozorišnog muzeja Vojvodine
i autor.
Prve pozorišne korake u Velikom Bečkereku je dao učitelj Marko Jelisejić, koji je još 1787. sa đacima priređivao predstave. U to vreme je grad već bio administrativni centar Torontalske županije Ugarske, što mu je davalo prednosti i za privredni i društveni razvoj. Istorija pozorišta u Velikom Bečkereku je takođe u tesnoj vezi sa izgradnjom najstarije pozorišne zgrade na našim prostorima, tridesetih godina XIX veka: prema legendi, za to je zaslužan Ištvan Hertelendi u želji da što češće gleda na sceni glumicu u koju se zaljubio u Pešti. Pozorište velikog kapaciteta je besplatno ustupalo scenu nemačkim, mađarskim i srpskim trupama različitih kvaliteta, potencijala i sadržaja, što je u kontinuitetu gradilo velikobečkerečku publiku kao najstariju u istoriji našeg pozorišta. Tako je grad na Begeju postao vlasnik otkrića teatarske magije.
Po završetku Prvog svetskog rata, već 1920. uz pridruživanje članova „Diletantskog društva mladih Srba“, u Velikom Bečkereku se formirala pozorišna sekcija, potom Sokolsko pozorište „Matica“ koje je tokom dvadeset godina rada postalo rasadnik budućeg profesionalnog pozorišta ovog grada.
Proglašenje Gogoljeve „Ženidbe“ 1946. pobednikom Susreta amaterskih pozorišta Vojvodine bilo je presudno za profesionalizaciju pozorišta u sada novoimenovanom gradu Petrovgradu. Narodno pozorište „Toša Jovanović“ je svečano otvoreno 15. septembra 1946, a za prvog upravnika je izabrana Anđa Jankov-Malbaški, uživajući veliki autoritet zbog pristupačnosti u komunikaciji i saradnji sa članovima pozorišta.
Zreljaninsko pozorište je prolazilo kroz razne faze građenja i učvršćivanja svoje reputacije kao jednog od najvažnijih pozorišta u Srbiji. Tome su doprineli lokalni stvaraoci, kao i gostujući reditelji, scenografi i glumci, otvorenost ka mlađoj publici, stvaranje repertoara prema potrebama publike, ali i prvi korci modernizacije kroz ostvarenja Jovana Putnika, Steve Žigona, Bode Markovića, Ljubiše Ristića, Branka Popovića, Ljuboslava Majre, Radoslava Zlatana Dorića, Želimira Oreškovića, Petra Govedarovića, Radoslava Milenkovića i dr.
Tako je premijera komada „Svet“ 1950. pokazala potencijal pozorišta da se razvije u odgovarajućeg interpretatora Nušićevih dela, što je bilo veoma važno jer je samonikli ansambl zrenjaninskog pozorišta nastao isključivo iz amaterskih izvora, a razvijao se u okviru sopstvenih potencijala. Predstava „Kir Janja“ otvorila je 1954. vrata zrenjaninskom pozorištu ka prvom učešću na Sterijinom pozorju u Novom Sadu, zahvaljujući saradnji sa rediteljem Borom Hanauskom. Premijere komada „Krmeći kas“ Aleksandra Popovića u režiji Nebojše Komadine i „Pa, izvol’te u Sakule“ u režiji Dragana Jovića su označile put ponovnog afirmisanja zrenjaninskog pozorišta između savremenog izraza i klasičnog scenskog zadatka. U proleće 1972. započeta je ideja o podršci industrije u radu pozorišta kada je šest radnih jedinica naftne industrije s pogonima u Zrenjaninu, finansiralo pripremanje predstave „Buba u uhu“ u režiji Ljubiše Ristića. Gogoljevim „Revizorom“ u režiji Steve Žigona, dekoru Vladimira Rebezova i kostimima Jasminke Ješić, gledaocima su predstavljeni novi stilski akcenti, drugačiji ritam i atmosfera u naizmenično satiričnom i komičnom tonu.
Još od rekonstrukcije zgrade 1985. i dobijanja kamerne scene, kao i pozorišnog kluba kao trećem izvođačkom prostoru, pozorište je održavalo kontinuitet u vodviljskom i kabaretskom repertoaru, naročito intenzivirani devedesetih godina prošlog veka.
Na međi dva milenijuma, zrenjaninsko pozorište je doživelo jednu vrstu preokreta u jasno definisanom repertoaru, podmlađenom ansamblu, odabranim rediteljima. U prethodnim sezonama, pronalažena su rešenja da se, shodno finansijskim mogućnostima, osposobi normalan rad pozorišta. Na dan pozorišta 15. oktobra 2013. premijerno je izvedena predstava „Večera budala“ Fransisa Vebera, uobličeno po meri publike, sa motivisanošću i posvećenošću ansambla pod rediteljskom palicom Olje Đorđević. Tokom prošle sezone, 2014-2015. Narodno pozorište „Toša Jovanović“ može da se pohvali brojnim nagradama i gostovanjima. Uoči obeležavanja 175-godišnjice postojanja pozorišne zgrade, u ruskoj Republici Kareliji, domaća predstava „Emigranti“ Slavomira Mrožeka bila je deo Festivala kamernih predstava „Lambuška“. na repertoaru od 1995. Gostovanjem u Rusiji, u jubilarnoj godini, Narodno pozorište „Toša Jovanović“ je, po rečima upravnice Ivane Kukolj Solarov, bilo ambasador zrenjaninske kulture.
O radu Drame na mađarskom jeziku, pomenućemo samo početke osnivanja scene. Ceo ansambl amaterskog pozorišta „Madač“ je na putu ka profesionalizaciji uključen u redovnu produkciju Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“. Iznikao je kao dramska sekcija KUD-a „Petefi“ koja je već 1950. skrenula pažnju predstavom „Učiteljica“, najboljom na Republičkom takmičenju amaterskih pozorišta. Doneta je odluka da se profesionalizuje i bude deo postojećeg Narodnog pozorišta registrovano kao Nepszinhaz. Repertoar im je bio raznolik – od Molijera preko Artura Milera, kao i obavezne drame mađarskih autora „Janoš Vitez“ Karolja Bakonjija, „Cveće puste“ Ernea Andaja i adaptacija libreta za operu „Madam Baterflaj“. Prekid rada su uslovili finansijski troškovi izvan opštinskog budžeta, kao i nedovoljan broj kvalitetno prevedenih dela jugoslovenskih pisaca, tako da se ansambl rasporedio po različitim vojvođanskim pozorištima, Radiju Novi Sad – mađarska drama i vraćen je u amaterski status pozorišta „Madač“. Amatersko pozorište „Magar“ nastavlja svoj rad i 1984. obeležava trideset i dve godine rada.
Velikobečkerečka publika se susrela prvi put s dečjim pozorištem 1889. kada je gostovala trupa Gere Aradija. Tek tokom međuratnog perioda, aktivisti Sokolskog društva „Matica“ (Profesor Miloš Stanojević, Aleksandar Šaca Pavlović, činovnik Gradskog poglavarstva i Lazar Bogdanović, činovnik) pokrenuli su lutkarsku sekciju. Uoči svake predstave, uvodnu reč o radnji komada su davali ugledni profesori, lekari ili pravnici, kao deo intelektualnog društvenog sloja. Pored najčešće izvođenih čeških pisaca za decu, domaći stvaraoci su adaptirali narodne pesme i pripovetke, a vremenom i sami počeli da pišu. Uoči Drugog svetskog rata, aktivnost velikobečkrečkih lutkara je počela da se gasi, jer su mnogi stvaraoci bili angažovani paralelno i na dramskoj sceni. Posle Drugog svetskog rata, pojavila se inicijativa za stalno pozorište za decu u Zrenjaninu. Đorđe Damjanov Đekša doveo je iz beogradskog Pozorišta lutaka Janka Vrbnjaka, glumca, reditelja i animatora koji je uz saradnju s Josipom Vinarićem ostvario je prvu lutkarsku predstavu na Begeju, „Ivica i Marica“, 7. maja 1952, u adaptaciji Marije Kulundžić. To je podstaklo brojne profesore da pokušaju slične aktivnosti sa đacima. Od njih je najviše dostignuća imao Šandor Hartig koji je izašao iz skučenih školskih okvira i u Mađarskom kulturno-umetničkom društvu „Petefi“ organizovao pravu lutkarsku scenu s izuzetnim pedagoškim radom, likovnim i vajarskim umećima. Marionetsko lutkarsko pozorište je osnovano 1956. kao ustanova kulture sa samostalnim finansiranjem, na čijem čelu je bio Šandor Hartig. Lutakrska scena je kao svoju glavnu odliku i tehniku rada zadržala marionetsku lutku koja je vremenom, najviše iz praktičnih i tehničkih razloga, zamenjena ginjol lutkama sa mnogo više kreatvnih mogućnosti. Tako je već februara 1970. odigrana prva ginjol predstava „Slamni vočić“ Ivana Minatija u dramatizaciji i režiji Stevana Marioncua koji već sledeće godine postaje upravnik. Lutkarska scena je posle dvadeset pet godina samostalnog rada, 1975. fuzionisana s matičnom scenom zrenjaninskog pozorišta što je uticalo na sveopšti organizaciono-umetnički uzlet. Time je samostalno Lutkarsko pozorište postalo scena Narodnog pozorišta Népszinház „Toša Jovanović“. Temelje domaćem lutkarstvu su dali Janko Vrbnjak, Marija Kulundžić, Srboljub Stanković, Živomir Joković. Nedostajala je stručna škola, Upravo se zbog daljeg razvoja i razmene iskustava, 1976. uspostavlja saradnja sa dva reditelja, Miroslavom Ujevićem i Radoslavom Lazićem. Tokom novog milenijuma, Lutkarska scena vodi najmlađe gledaoce u basnoliki svet Uglješe Šajtinca „Vetruškina ledina“, pun živopisnih likova i okruženja, koje je kreirala u dekoru i lutkama Blagovesta Vasileva. Veoma zahtevna i vešto izvedena predstava, pokazala je i potencijal lutkarskog pozorišta u smenjivanju različitih tehnika – velike lutke, ginjol, plošne lutke, igra pod maskama, teatar senki. U prošloj sezoni, 2014-2015, predstava „Bajka o majušku“ je osvojila glavnu nagradu stručnog žirija na Dvadesetom festivalu ekološkog pozorišta za decu u Bačkoj Palanci. Lutkarsko pozorište je višestruko nagrađivano, a tokom svog dugogodišnjeg rada, bez obzira na uslove rada, nepostojanje stručnih škola, samoukost kadrova, nikada nije bilo demoralisano, naprotiv – okrenuto svojim potencijalima, s prepoznatljivom lutkarskom estetikom, visokim scenskim zahtevima u okviru harmonične kolektivne igre, nepresušne kreativnosti.
mr ALEKSANDRA MILOŠEVIĆ, viši kustos
Pogledajte snimak sa otvaranja izložbe!
