Понедељак, 29. септембар 2014. у 19:00 сати

аутор изложбе и каталога Александра Милошевић, виши кустос

Учествују

др Весна Крчмар, театролог
др Зоран Т. Јовановић, театролог
и аутор.

Одломке чита

Милан Цаци Михаиловић, глумац

У Србији су у другој половини XIX века, брзо и с пуно импровизација, настајала путујућа позоришта, „пешачке трупе“, „летећи театри“, „путујуће дружине“. Путујући глумци су били заљубљеници у позоришну уметност, поносни, горди чергари који су се посвећивали патриотској и просветитељској улози у разним крајевима земље, приказујући национално књижевно благо кроз позоришну уметност. Доста младих талентованих глумаца је после срушеног почетничног заноса, напуштало трупе, у мукотрпном животу глади, беде и понижења, слабо плаћени процентом од целокупног прихода, изложени сталним путовањима и животним изазовима. То је било време када је одлазак у путујућа позоришта значило бити одметник од постојећег патријархалног живота.
Нека од најпознатијих путујућих позоришта су водили Паја Степић, Лаза Поповић, Фотије Иличић, Ђорђе Пелеш, Михаило Димић, Михаило Пешић, Ђура Протић, Михаило Лазић-Стриц, Светислав Динуловић, Никола-Бата Симић, Миливоје Барбарић, Милош Хаџи-Динић, Миливоје Стојковић, Михаило-Ера Марковић, Јевта Душановић, Михаило Лазић, Душан Топаловић, Димитрије Нишлић, Петар Крстоношић, Душан Животић, Исаије Јокић, Коста Делини и др.
Културна дешавања у паланкама су оглашавана узвицима „долази позориште“, реченицом која је узбуркавала животарење и учмалост у мањим срединама, уносила узбуђење и отварала нове светове, до тада само сведене на циркусе и вашаре. Основни репертоар путујућих позоришта је углавном преузиман из репертоара Краљевског српског народног позоришта у Београду. Тако је омогућен двоструки ток у размени професионалних и путујућих позоришта: с једне, пренос репертоарских оријентација, а с друге, утицај и преношење искустава афирмисаних глумаца из престонице. Пошто у то време нису постојале глумачке школе, многи чланови професионалних позоришта су започели каријере у путујућим трупама, које су сматране расадницима будућих професионалних талената.
Путујућа позоришта су наступала у неудобним салама, најчешће у локалним кафанама, уз гласно наручивање пића и хране током представа. Без обзира на услове, скромни декор у стварности крчме, костиме и лошу расвету, путујућа позоришта су у игри деловала веома сугестивно на публику и њене емоције. Окупљени око најснажније личности међу њима, зарађивали су тек за опстанак, скромну реквизиту и декор. Сценографија, костими и техничка опрема представљали су проблеме путујућих позоришта због честих путовања слабих финансијских средстава. Дотрајале и похабане кулисе, често крпљене и премазиване, ипак су важиле за озбиљан капитал путујућих трупа, који је често био залог за неплаћену собу, храну и пиће. Сиромаштво је постављало услове више него захтеви комада, тако да су се ликови тумачили у ономе што је свако понаособ од глумаца поседовао од гардеробе или, уз срећне околности, позамљивао или добијао на поклон од мештана.
У периоду између два рата (1918-1941) бројне путујуће дружине су престајале с радом, услед неповољних друштвено-политичких и економских услова, као и оснивања бановинских позоришта 1930. која су им често забрањивала да наступају на њиховим територијама. Уз све уобичајене тешкоће, путујућа позоришта су била задужена разним таксама, због чега су играли представе са бесплатним улазом или „добровољним прилогом“, скупљајући на крају вечери бакшиш.
Путујућа позоришта у Србији су имала велики просветно-културни, национални и уметнички значај у развоју нашег народа. Без обзира на услове рада, дужину опстанка, саставе ансамбала, репертоаре и целокупан уметнички ранг, свако путујуће позориште је одиграло своју улогу у малим местима наше земље за будући ток историје српског позоришта. Не заборављајући њихов значај, у новије доба им је, на иницијативу др Миленка Мисаиловића, театролога, одата почаст подизањем спомен-обележја 1988. Вајар Јово Петијевић је у Скадарлији подигао споменик бесмртном путујућем глумцу, који је уједно позив на живу сцену на којој би се стално подсећало на зачетнике позоришног живота.